Iranke traže svoje mesto u društvu

Gostujući na tribini o uporenoj ženskoj književnosti na Iranskom štandu, Nataša Marković, pisac, osnivač i vlasnik izdavačke kuće Plavi jahač, ponudila je iranskoj književnici Nasimi Mar’aši da objavi njen roman „Jesen je poslednje godišnje doba“, nagrađen prestižnom iranskom nagradom „DŽalal Ale Ahmand“, koja nosi ime tamošnjeg poznatog pisca 20. veka. Položaj žene u iranskoj književnosti provlačio se kroz većinu programa na štandu Irana, zemlje počasnog gosta ovogodišnjeg Beogradskog sajma knjiga, što je i tema o kojoj za Danas govore Nasima Mar’aši i Narges Abjar, reditelj i književnica, koja je i u ime svoje zemlje otvorila Sajam, prateću Reviju iranskog filma u Muzeju jugoslovenske kinoteke, koja je počela njenim filmom „Rez 43“, te održala predavanje na Univerzitetu DŽon Nezbit u Beogradu.

Nasima Mar’aši spada u mlade snage iranske savremene književnosti. Takođe je i novinar i scenarista, što je česta kombinacija u zemlji iz koje dolazi. Rođena je u Teheranu, dobitnik je više prestižnih nagrada i laureat je važnih literarnih konkursa u Iranu.

– Kod nas se na knjigama obično stavljaju imena nagrada, ali više predstavljaju reklamni i prodajni „vetar u leđa“, nego što otvaraju vrata piscima. Ja želim da u svom pisanju eksplicitnije objasnim i osvetlim zašto mislim da je moja generacija jako čudesna na neki uvrnut način. Recimo, radnja mog romana „Jesen je poslednje godišnje doba“ prati sudbine tri devojke, od kojih jedna ima probleme u braku i nalazi se pred razvodom, druga želi da ode iz Irana, dok treća ne može da se snađe u društvu – traga za identitetom u načinom na koji bi se ostvarila. U prvo vreme bila sam ubeđena da moje knjige čitaju samo moji vršnjaci, ali sam kasnije u kontaktima sa čitaocima shvatila da to što pišem čitaju ljudi svih uzrasta – kaže Nasima Mar’aši.

Ona ističe da je „počastvovana predlogom Nataše Marković da se nađe među autorkama Plavog jahača, ali da je za objavljivanje na srpskom njene knjige, koja je već doživela italijansko izdane, a prevodi se i na engleski jezik, potrebno obezbediti dobre prevodioce“. Objašnjava je dosad napisala samo jedan scenario po porudžbini, a da je jedan dugometražni igrani film i više kratkih filmova radila po adaptaciji svojih dela.

Još na otvaranju Sajama knjiga Narges Abjar stavila je do znanja da su „Iranske pre oko sedamdeset godina uzele pero u ruke i počele da pišu“, da je „aktivno prisustvo žena na iranskoj književnoj sceni sada u porastu“ i da „u Iranu na svakih pet muških pisaca, postoje tri spisateljice, čija dela se objavljuju i intenzivno čitaju“.

– Ja sam detinjstvo provela u ratu između Iraka i Irana i to mi je danas u sećanju, kao da rat nije završen. Posle svih tih ratnih dešavanja suočili smo se mnogim promenama, a jedna od njih tiče se i položaja žene u društvu i njenog učešća u javnom životu. U Iranu su trenutno mnoge žene aktivne u oblasti kinematografije, književnosti i drugih oblasti. Trenutno na našim univerzitetima studira više žena nego muškaraca. Iranske žene traže svoje mesto u iranskom i svetskom društvu – ističe Narges Abjar, književnica i reditelj, autor više od 30 književnih dela, četiri filmska scenarija.

Na pitanje može li se „oslobađanje“ žena u Iranu na bilo koji način uporediti sa savremenim feminizmom na Zapadu, ona odgovara da može da govori samo samo položaju žene u iranskom društvu, ali da je dominacija muškaraca „uglavnom univerzalna tema u svim društvima Istoka i Zapada, jer žene moraju da ulože mnogo više truda da bi se dokazale i našle svoje mesto“.

Narges Abjar tvrdi da islam ima „pozitivan uticaj na ostvarivanje i širenje ženskih sloboda, po čemu se Iran razlikuje od islama u arapskim zemljama, gde takvih sloboda i mogućnosti napredovanja žena ne postoje“.

– Navešću primer. Ja sam rođena u tradicionalnoj porodici u jednom selu nedaleko od pustinjskog grada Jaza, koji je takođe veoma tradicionalan. U mom selu sada je 95 odsto žena fakultetski obrazovano i porodice se time ponose. Situacija je takva da devojke sa diplomom imaju veće šanse da se srećno udaju. U našem selu čak i starije žene uče vožnju. Moja porodica i familija su religiozne, ali njima je veliki ponos da njihova kći bude obrazovana, ima posao i radi. To pokazuje da islam nije protiv toga, čim oni kao religiozni ljudi prihvataju takvu situaciju – objašnjava Narges Abjar.

Prema njenim rečima, u Iranu nema ograničenja kad je reč o umetničkim slobodama, ukoliko se „ne dovodi u pitanje nacionalna bezbednost“.

– U Iranu se, bez obzira što smo društvo muslimanske veroispovesti, otvoreno govori o raznim temama, uključujući i odnose žene i muškarca, ukoliko ne dovode u pitanje društvena pravila. To nema veze sa iranskom državom i vladom, koren tih pravila je u iranskoj tradiciji i kulturi. Čak se može reći da, ukoliko država dozvoljava sve moguće, a tradiciji to ne dopušta, sam narod to neće prihvatiti. Ja sam to primetila i u Srbiji, gde ne vidim ono što se može sresti na Zapadu – u Francuskoj, Nemačkoj – objašnjava Abjar.

Ona trenutno, na ponudu jedne nemačke kompanije, radi scenario za film o migrantima iz Sirije koji zbog rata prisilno napuštaju otadžbinu. Kaže da je „tema na kojoj radim je humanistička i pokazuje koliko velike sile mogu da unište tu humanističku stranu u svetu“.

Prevod: Aleksandar Dragojević i Mir Razavi

Kusturica i spokoj u Beogradu

Narges Abjar i Nasimi Mara’aši ovoj je bila prva poseta ne samo Beogradu, nego i ovom delu sveta. Abjar kaže da je sa Srbijom donekle bila upoznata preko filmova Emira Kusturice, koji su popularni u Iranu. Zahvaljujući njima „shvatila je da postoji dosta sličnosti između naroda koji žive na Balkanu i zemalja Bliskog Istoka, poput Irana“. Ona smatra a da su „manifestacije poput Sajam knjiga jako bitne za približavanje dva naroda i pravo mesto za susret kultura“. Obe naše sagovornice ukazuju i da su Iran i Srbija prošli kroz ratna iskustva. „Ja sam rođena vreme Iransko-iračkog rata, a kad sam odrasla slušala sam o ratu na Balkanu. Mislim da svi gradovi koji su na neki način imali rat na svojoj teritoriji moraju da imaju duh, što je slučaj i sa Beogradom. U njemu ima nekog spokoja i smiraja, ponekad iz čista mira sve odjedanput samo zaćuti i bude mirno, što je za mene fascinantno“, kaže Mar’aši.

Bajec i Ahmadzade probijaju led

– Knjiga Vladislava Bajca „Hamam Balkanija“ biće prva knjiga na srpskom jeziku koja će biti prevedena na persijski jezik posle podužeg, decenijama merenog zastoja u uzajamnoj književnoj razmeni između Irana i Srbije. Kako je Danasu rečeno, u tom „paketu“ sa persijskog na srpski jezik trebalo bi da bude preveden roman Habiba Ahmadzadea „Šah sa žrvnjem sudbnije“. To je dogovoreno pretposlednjeg dana juče završenog Beogradskog sajma knjiga na kome je Iran bio zemlja počasni gost. Prema podacima iranskog književnog kritičara Asgara Muhamendhanija, u poslednjih pola veka u Iranu su prevedena dela četiri srpska pisca: Ive Andrića, Branislava Nušića, Davida Albaharija i Danila Kiša – reč je o provodu sa stranih prevoda, dok u Srbiji nema prevedenih savremenih iranskih pisaca. On kaže da je od srpskih pisaca u Iranu najpopularniji Nušić zato što bi „njegova dela, ako bi se imena zamenila iranskim oslikavala današnje iransko društvo“.

Trogodišnja obnova dva sporazuma o saradnji

– Tokom Sajma iranski i srpski zvaničnici obnovili su potpisali su dva sporazuma o saradnji – jedan opšteg karaktera koji se tiče sporta, obrazovanja, umetnosti i književnosti, a drugi međusobne saradnje nacionalnih biblioteka Srbije i Irana. Oba sporazuma obnovljena su na tri godine – kaže za Danas Mohsen Solejmani, direktor Kulturnog centra Islamske republike Iran u Srbiji.