Irfan Mensur za Danas: Jagoš Marković je bio toliko duhovit i sve je mogao da izmisli, i čini se kao da je sada režirao i predstavu o svom odlasku, i da će da nam se vrati

Glumca Irfana Mensura, koji je decenijama sarađivao i bio prijatelj s Jagošem, vest o njegovom odlasku, kako kaže za Danas, zatekla je u zaječarskom pozorištu gde režira svoj tekst „Putuj“.

– Javio mi je Marko Janketić, uplakan. Meni je stala knedla u grlu, nisam mogao da verujem, jer je Jagoš svima nama koji smo ga poznavali bio nespojiv sa nečim što ima bilo kakve veze sa smrću. Bio sam šokiran, otkazao sam probu koju sam imao, uopšte nisam mogao da komuniciram s ljudima osim da pričam o Jagošu – kaže jedan od naših najznačajnijih glumaca.

Irfan igra u nekoliko predstava koje je on režirao u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, koje čine značajan deo repertoara ove kuće i igraju se na „kartu više“ – „Vrat od stakla“, „Tako je (ako vam se tako čini)“ i „Putujuće pozorište Šopalović“.

– Uspomena je mnogo, Jagoš je bio čovek koji je živeo život jedne ogromne anegdote, i po svojo pameti, i po svom talentu, i ponašanju, ali i po pravoj, iskrenoj pozorišnoj strogoći koju je imao. Jagoš je pozorište imao u „malom prstu“, kako bi se žargonski reklo.

Zaista je ogroman gubitak za našu kulturu njegov odlazak, pogotovu što je tako mlad i tek je trebalo da zaokruži pozorišni put u kojim je krenuo. A zapravo, Jagoš je napravio jedan ogroman krug koga ćemo mi postati svesni tek za nekoliko godina ili decenija.

Kako ističe Irfan Mensur. za ljudi koji su ga blisko poznavali Jagoš je samo otišao, nije preminuo.

– Koliko je bio duhovit i šta je sve u stanju bio da izmisli zarad smeha, možda će nam se Jagoš i vratiti, ko zna. On je veliki mag koji može svašta da uradi u životu, pa verujemo i u smrti.

I privatno se kod njega ne može izdvojiti od onoga što jeste pozorište, ono veliko i pravo, sem što je imao decu, žene, voleo neke lepe sitnice. Ali, ono najdublje u njemu je bilo pozorište koje je on živeo, pa nam se čini kao da je sada „režirao“ i ovu „predstavu“ o svom odlasku – kaže Irfan Mensur.

I u novoj sezoni, publika će aplaudirati Jagoševim predstavama  „Vrat od stakla“, „Tako je (ako vam se tako čini)“, „Putujuće pozorište Šopalović“ i „Čudo u Šarganu“ u JDP, „Sumraku bogova“ i „Divljem mesu“ u Beogradskom dramskom, „Ledi Magbet“ i „Urnebesna tragedija“ u Narodnom pozorištu, koja je maja ove godine bila i njegova poslednja režija ovde.

A poslednji put se poklonio publici 1. jula na 18. Međunarodnom festivalu mediteranskog teatra Purgatorije u Tivtu, gde je u njegovoj režiji premijerno izvedena „Ćelava pevačica“ Ežena Joneska.

Mesto radnje „preselio“ je iz Londona u Boku Kotorsku, u stan gospodske kotorske familije, ovu dramu je pretvorio u mediteransku lepršavost i fjaku, toliko bliske njegovom biću, a i poslednju nagradu dobio je ovog leta u Tivtu – plaketu “Ivana Tomičić” za poseban doprinos festivalu Purgatorije.

Za više od sedamdeset predstava koje je Jagoš do sada režirao u Beogradu, pozorištima u Srbiji, Crnoj Gori, region i u inostranstvu, od kojih su se mnoge igrale i još uvek se igraju na „kartu više“, i bile među najdugovečnijim na ovdašnjim scenama, dobio je više od pedeset strukovnih, festivalskih i državnih nagrada…

A prvu predstavu režirao je sa dvanaest godina u amaterskom pozorištu Dodest u Podgorici, tadašnjem Titogradu, gde je i rođen 1966, postao je student Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu u 17. godini, diplomirao je 1987. u klasi profesorke Borjane Prodanović i Svetozara Rapajića, u njegovoj prvoj predstavi igrala je Mira Stupica…

U njegovom izuzetnom pozorišnom kosmosu koji je stvorio, beleži se da je u švedskom Kraljevskim pozorištu Dramaten povodom jubileja, 150. godina tog teatra, režirao je Strindbergovu “Kraljicu Kristinu”, i da je u Bugarskoj je održan festival „Balkan čita Jagoša”, u okviru koga su četiri reditelja radila njegov tekst „Govornica“.

Posle ratova devedesetih bio je naš prvi reditelj koji je režirao na Dubrovačkim ljetnim igrama, „Romea i Juliju“ 2014, ali i prvi koji je 1994, kao antiratni manifest tog vremena, postavio danas već antologijsku predstavu „Kate Kapuralica“ po tekstu Vlaha Stulija, u kojoj se pevalo „Oprosti nam, Dubrovniče“…

Od 2008. bio je stalni član NP u Beogradu, režirao je najznačajnije naslove svetske i domaće klasike i na scenama u regionu – u HNK Ivana pl. Zajca u Rijeci, na festivalu Riječke ljetnje noći, u HNK u Splitu, Crnogorskom narodnom pozorištu i Dječjem pozorištu u Podgorici, u Centru za kulturu Tivat, festivalu Grad teatar Budva…

Među priznanjima koje je Jagoš Marković dobio su nekoliko Sterijinih nagrada, Nagrada „Bojan Stupica“, Nagrada oslobođenja Beograda, Trinaestojulska nagrada za svekupan doprinos stvaralaštvu Crne Gore, Nagrada „Mića Popović“, Nagrada grada Beograda, Nagrada grada Podgorice, nekoliko nagrada „Zlatni ćuran“, „Ardalion“…