Irfan Mensur za Danas: Ko želi da se seti partizanske ideologije i vremena verovanja u tu ideologiju, neka pogleda filmove Veljka Bulajića

U filmu „Atentat u Sarajevu“ koji je Veljko Bulajić snimao 1975. u velikoj američko-jugoslovensko-čehoslovačko-zapadno nemačkoj koprodukciji, u kojoj je okupio svetsku glumačku ekipu – oskarovce i zvezde Kristofera Palmera i Maksimilijana Šela, Florindu Bolkan, glavnog junaka Gavrila Principa igrao je Irfan Mensur.

– To je jedini film koji sam radio s Bulajićem, i moj prvi ozbiljan film u karijeri, i dugo najavljivani svetski projekat. Dok smo snmali u Pragu najviše sam se družio sa Maksimilijanom Šelom koji je igrao Franca Ferdinanda, tako da sam već na početku, kao debitant na filmu imao lepo druženje i priču sa jednim oskarovcem, a on je bio i vrlo prijatan i otmen čovek – kaže za Danas Irfan Mensur, sećajući se i Sarajeva i Zvornika gde su takođe snimali deo filma.

– Iako je sve dobro proteklo, ja ću „Atentat u Sarajevu“ pamtiti kao svoj veliki pronašaj. Osim što sam upoznao značajne ljude koji se bave filmom i televizijom sa nekim Irfanom Mensurom koji treba da dođe i počne karijeru, nisam napravio ništa drugo što je vredelo. Više bih voleo da nisam snimio taj film, ali mi je on jako pomogao u karijeri, utoliko što su svi saznali da postojim kao glumac. Ništa se loše nije desilo, za Gavrila Principa nisam dobio negativne kritike, više je to stvar samoosećanja, jer sam mislio da je tu ulogu trebalo da radim na drugi način, ali sam sve poverovao Veljku Bulajiću. On je bio institucija, a ja sam tada imao samo dvadeset dve godine i tek sam završio Akademiju – seća se jedan od naših najvažnijih glumaca.

Sve što je pratilo „Atentat u Sarajevu“ (u međunarodnoj distribuciji prikazan je pod naslovom The Day That Shook the World , iliti „Dan koji je potresao svet“), kao i njegove premijere u Rimu, Pragu, Berlinu…, kako navodi Mensur, bilo je na svetskom nivou, a veliki publicitet film je doživeo i u nekadašnjoj Jugoslaviji…

– Mene je za te događaje po Evropi i svetu oblačio Aleksandar Joksimović, to su bila neka savršena odela, mantili, čuda, a ne sećam se precizno gde smo sve išli sa filmom, ipak se to događalo pre pedeset godina. Ali, ima jedna interesantna priča koju dobro pamtim – za „Atentat u Sarajevu“ pravljen je veliki kasting, jer su Veljku bili potrebni mladi glumci za tu priču, a oni su bili još neizvajani i morao je da se uveri da će umeti da odrade posao. Obilazio je akademije po zemlji, bi je u ljubaljanskoj, zagrebačkoj, sarajevskoj, i došao je i u Beograd. Bio je na času kod mog profesora Minje Dedića, i posle toga zapisao je dva imena, mene je preskočio.

Ipak, kako se seća, desetak dana posle toga njegova klasa je imala diplomsku predstavu u Beogradskom dramskom pozorištu, a Veljko Bulajić je bio u publici.

– Nisam ni znao da je došao na predstavu, tek, sve se završilo tako što sam dobio ulogu, ne samo njegovim izborom nego i izborom američkih i čeških producenata. Na kraju, u najužoj konkurenciji za lik Gavrila Principa bili smo samo Malkom Makdauel, koji će kasnije igrati glavnu ulogu u Spilbergovoj „Paklenoj pomorandži“, i ja.

Ono po čemu će Veljko Bulajić ostati upamćen, kako navodi, je to što je on bio prototip državnog reditelja.

– Birao je teme za svoje filmove iza kojih mora stati država, i mora stati ideologija, tako da je dobio taj oreol državnog filmskog autora. Sva ostvarenja koja je on napravio i ostavio iza sebe u stvari su jedan divan podsetnik vremena kojeg su ljudi doživeli, živeli ili ga se sećaju. Ako želiš da se setiš ili da osetiš to vreme partizansko, postpartizansko, i uopšte tu vrstu ideologije i verovanja u tu ideologiju, treba da pogledaš filmove Veljka Bulajića- smatra Irfan Mensur.

Milo Đukanović: Bulajić je čovek koji je doprineo i našem izvinjenju Hrvatskoj

Bivši predsednik Crne Gore Milo Đukanović, koji je 2022. odlikovao Veljka Bulajića ordenom prvog stepena, uputio je telegram saučešća njegovoj porodici. Uz izraze iskrene tuge, Đukanović podseća da je Veljko Bulajić jedan od najvećih filmskih reditelja na ovim prostorima, i najpoznatijih Crnogoraca novijega doba.

„Bio je jednako jugoslovenski, kao i crnogorski, i hrvatski neumorni umjetnički stvaralac, decenijama u samom vrhu evropske i svjetske kinematografije“, navodi se u telegramu.

„Kao što je s mladalačkim žarom i crnogorskim slobodarskim nervom ušao u partizanske redove da se bori protiv fašizma, sa istim takvim entuzijazmom je kod svjetski poznatih imena učio rediteljski zanat, da bi stvaranjem filmskih remek djela proslavio i ovjekovječio narodnooslobodilačku borbu jugoslovenskih naroda i njihovu zajedničku domovinu Jugoslaviju.

Pored impresivne rediteljske karijere, Veljko Bulajić ostaće upamćen i kao jedan od najviđenijih građana Hrvatske u kojoj je proveo najveći dio svog života. Volio je Hrvatsku jednako kao svoju Crnu Goru, u kojoj je najmanje živio, ali je uvijek živio s njom, s njenim ljudima, njenim problemima i izazovima.

Bio je jedan od najzaslužnijih za normalizaciju i osavremenjavanje odnosa između Crne Gore i Hrvatske nakon krvavog raspada Jugoslavije, jedan od ljudi koji je svojom neiscrpnom energijom, dobronamjernošću, iskustvom i ugledom značajno doprinio i našem izvinjenju Hrvatskoj“, kazao je Đukanović.

„Vijek za nama će se po mnogo čemu pamtiti i kao vijek Veljka Bulajića. Ja ću ga pamtiti i kao dugogodišnjeg iskrenog prijatelja, koji je bio dragocjeni sagovornik na sve teme, s nesebičnom podrškom nezavisnosti Crne Gore i njenom strateškom državnom kursu, i meni lično. Molim vas da primite izraze mog najdubljeg saučešća“, zaključio je Milo Đukanović.