„Čitavo moje delo je šaka šodera bačena u velike rupe naše nekulture…“: Isidora Sekulić

“Maloletnima, umom lišenim, raspikućama sudom proglašenim, propalicama, prezaduženim i udatim ženama za života muževljeva zabranjeno je da raspolažu po svojoj volji sopstvenim imanjem”.

Ta je uredba važila do 1945. godine!

A biti još i pametna i obrazovana.

Kakva jeres.

Bilo je ogromnih otpora prema višem ženskom obrazovanju, pošto se smatralo da će žene zapostaviti svoje osnovne uloge majke i domaćice.

A junakinja ove naše priče, Isidora Sekulić školovala se u Novom Sadu, Somboru, Pešti, kasnije u Londonu, Parizu i Berlinu; učila kako prirodne nauke i pedagogiju, tako i filozofiju i komparativnu književnost.

Govorila je engleski, francuski, ruski, nemački, norveški i švedski.

Posvetila je život pisanju, samu sebe izdržavala, mnogo putovala i ostala “usedelica” i “baba devojka” kako ju je zlurado čaršija krstila.

Bio je to težak balast, pa i kazna koju je Sekulićeva čitavog života ispaštala i iskijavala, na udaru tračeva.

„U gomili smrdi, ali je toplo“, pisao je Miroslav Krleža.

Isidora Sekulić smrzavala se u samoći i nevoljenju čaršije.

Bežala je u rad, prevođenje i pisanje, jer tu je našla utehu.

To je u retkom razgovoru za novine dirljivo ispovedila:

“Ne pitate po koju cenu? Da sam imala običnu, normalnu ljudsku sreću, da sam imala porodicu, dete neko darovito, šarmantno dete, posvetila bih se njemu. Možda bih krišom plakala, uzdisala za ovim, ovakvim životom? Ali, ovako…”

Sa Milošem Crnjanskim pristala je da razgovara 1932. za “Vreme”, kada je on pravio seriju komercijalnih intervjua pod nazivom “Gde živi najsrećnija žena u Jugoslaviji”?

Dragocena je impresija velikog pisca velikom Isidorom:

“Otmena, i kao svi otmeni, napaćena i usamljena, ona ima za sobom i jedno veliko iskustvo ženâ i ženske duše.

O ženi, ako ne u ime žene, niko u nas ne može govoriti sa toliko prava i tako pozvan kao gđa Sekulić”…

Odgovorila mu je:

“Ja mislim da bih, kao i svaka žena, mogla biti srećna samo u porodici… Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole“.

Više od svega čitavog je života želela da pripada, da bude voljena i ima porodicu. A nije joj se dalo.

“Patrijarhalna sredina je nesumnjivo morala da predstavlja veliki pritisak na individualizam kreativne intelektualke koja je u njenim očima na prvom mestu bila neudata žena, o čemu svedoči i mistifikacija oko navodne udaje za doktora Stremnickog”, otkriva dr Zoran Bajin, bibliotekar Odeljenja retkosti.

Mnogo je detalja u vezi života Isidore Sekulić ostalo nerazjašnjeno.

Vešto i ljubomorno čuvala je svoju intimu od javnosti i imala običaj da u posudici koja i danas stoji u njenoj spomen sobi spaljuje sva pisma.

No mnogi književni kritičari i istraživači njenog lika i dela mišljenja su da je svoju udaju za poljskog lekara Emila Stremnickog, kog niko nije video, i koji je po njenoj priči umro četiri meseca posle njihovog venčanja, književnica zapravo izmislila ne bi li je čaršija ostavila na miru, u njenoj samoći.

S druge strane, navodni doktorat Sekulićeve u Berlinu iz 1922. po svoj prilici se nikada nije desio, premda mnogi izvori samo prepisuju tu “činjenicu”.

Ne postoje nikakvi dokazi na univerzitetu u Berlinu da je Sekulićeva tu doktorirala, otkriva mi dr Zoran Bajin, upućen u istraživanja naših naučnika na tu temu.

Bilo je tu još čaršijskih tračeva. Radeći kao mlada profesorka i privremena upravnica ženske škole u Pančevu, bila je predmet i disciplinskog postupka 1904. zbog “lošeg ponašanja prema učenicama“ koje je nisu volele i govorile da je suviše stroga i rigidna, te da ih kažnjava.

U to vreme Isidora Sekulić objavila je je vrlo zapažen članak „Za život“ koji je kritikovao tadašnji prosvetni sistem.

Po pančevačkoj varoši ubrzo je buknuo trač i kako se ta nastavnica matematike i prirodnih nauka druži sa jednim učenikom.

Njena brižna naklonost prema svom đaku zlurado je diskreditovana malignim spletkama.

Odgovorila je: “U plemenitoj nameri, pošto sam ga od njegove materijalne i moralne propasti spasti htela izričito tvrdim da, ukoliko nije dovoljno što se Krančević odselio iz Pančeva, ja ću ukoliko to školski savet odredi, odmah podneti ostavku na službu“.

I krenula je da putuje po Evropi, na sever, da beži u rad.

Bila je članica brojnih ženskih organizacija, njihova istaknuta predstavnica na brojnim konvencijama; izabrana je za sekretara Upravnog odbora Međunarodnog saveta žena održanog u Kristijaniji 1920. godine.

Bila je i jedna od osnivača Udruženja učitelja srednjih stručnih škola.

Kada se 1926. godine osnivao srpski ogranak međunarodne organizacije pisaca – PEN, Isidora je bila jedina žena od svih osnivača, kao i prvi sekretar organizacije.

Znate kako naš narod voli da kaže: “Niko nije bio prorok u svom selu”.

Palanačka malograđanština terala ju je u književnost. Naravno da čaršiji nije bila po meri. Pisala je:

“Naš svet voli svakodnevno da pojede dobar ručak. Zimi, nedeljom, i sarmu. Kad li će tako zavoleti knjigu?”

No ni književna čaršija je nije prihvatila.

I tu je previse štrčala i bila osobena.

Apostolka samoće, kako su je zvali, monahinja srpske književnosti koja je živela isposničkim životom u koji je prognana kritikom, nerazumevanjem, zluradim komentarima, spletkama…

Alfa i omega književne kritike, neprikosnoveni Jovan Skrelić sahranio je 1913. Isidorinu prvu knjigu “Saputnici”, a zatim i njena “Pisma iz Norveške” 1914, koja danas slove za najlepše putopisno delo srpske književnosti.

Njneog “Đakona Bogorodičine crkve” ismejao je Miroslav Krleža.

Koliko su ove kritike bolele književnicu i trajno je obeležile, možda najbolje govore njene poslednje reči koje je na samrti izgovorila svom prijatelju, pesniku, akademiku Miodragu Pavloviću, koji ju je poslednji posetio u bolnici “Dragiša Mišović”:

„Čitavo moje delo je šaka šodera bačena u velike rupe naše nekulture“.

Kritikovana je i osporavana i zbog svog kosmopolitizma.

Putovala je po Evropi zbog usavršavanja, pa čak i u doba Balkanskih ratova.

Često je isticala da je bila pretplaćena na dvanaest stranih književnih i drugih časopisa.

Iskazivala je evropski duh u svojim knjigama.

Jovan Skerlić je u negativnoj kritici “Saputnika” napisao da je to „jedna nova pojava eksplozije ženske iskrenosti u književnosti“.

Kritika danas kaže da je ona srpska Virdžinija Vulf, i da je pre engleske književnice koristila formu toka svesti.

Bila je mnogo ispred shvatanja svog vremena, i životom i svojim delom, i to joj je bio valjda najveći greh.

“Celoga života pronosila je poput pečata pogrdnu titulu “kosmopolita”, a bila je po svemu patriota i pravoslavka, kudikamo pravovernija nego oni glasnogovornici koji za života nisu mrdnuli iza svojih taraba.

Putujući po svetu, Evropi naročito, prikupljala je svako dobro, lepo i korisno, i nesebično znanja i iskustva unosila u kulturološki korpus ove nacije.

Verovala je da ne možemo znati ko smo, kakvi smo i koliko vredimo dok se ne oglednemo u drugim, tuđim kulturama.

A kultura je najznačajnije merilo veličine i moći jednog naroda. Ko to spozna – a Isidora je na vreme spoznala – zauvek ostaje utkan u temelje prosperiteta svoje nacije.

Postaje klasik”, kaže Laura Barna, književnica koja se Isidorom Sekulić bavi godinama – kako kroz romane, tako i kroz seriju tribina “Isidora nas sluša” i predavanja mladim ljudima o delu Isidore Sekulić.

A evo kako je Isidora govorila i mislila:

“… kosmopolitizam je po najčešće pitanje kulture. Jer je kultura samo jedna u celom čovečanstvu, dakle po nuždi kosmopolitska i slava joj što je kosmopolitska i ujedinjujuća bar ona, kad ništa drugo nije, do današnjih dana. Kultura bogati ljude, umetnost je sreća ljudi, a sreće su internacionalne, istovetno ljudske od početka vekova” .

Kao istinski patriota, 1941. odbila je da potpiše sramni “Apel srpskom narodu”, podršku nemačkom okupatoru, koju je među 533 Srba potpisao i: Milutin Milanković, Aleksandar Bjelić, predsednik Srpske kraljevske akademije nauka i umetnosti, više episkopa srpske pravoslavne crkve…

Uprkos strahu i pritiscima, Isidora Sekulić odbila je da ga potpiše, kao i Ivo Andrić, Ksenija Atanasijević, Miloš Đurić i drugi srpski intelektualci.

Posle Drugog svetskog rata, postala je član odbora AFŽ-a (jugoslovenskog antifašističkog ženskog fronta).

Bila je prva žena koja je izabrana za člana – dopisnik Srpske Kraljevske akademije nauka (1939. godine), član Srpske akademije nauka i umetnosti (1950. godine), bila je prva žena akademik SANU, predsednik srpskog PEN centra (1931. godine), predsednik Udruženja književnika Jugoslavije i prvi predsednik Udruženja književnika Srbije, počasni član Srpske književne zadruge i Matice srpske, saradnik mnogobrojnih novina i časopisa.

Ipak, i uprkos svemu tome, ostaju bolne reči pisca i profesora, pesnika i pozorišnog i književnog kritičara Jovana Hristića koje je zapisao 1972. u „Letopisu Matice srpske“ o nepravdi prema Isidori Sekulić:“

Teško da je o ikome napisano nešto strašnije i dvosmislenije, teško da se nad čijim grobom prolilo više prikrivene žuči.”

Pitam se zašto Srbija kažnjava svoju najbolju decu? Za života – osporavanjem, nepriznavanjem, kritikom, filosofijom palanke… Posle smrti – zaboravom.

“Malo ljudi, odnosno šira javnost, uopšte zna za postojanje Legata, ne samo Isidorinog nego i drugih. Dnevno sam radeći na svojoj knjizi posvećenoj Isidori Sekulić “Moja poslednja glavobolja” odlazila u Legat IS, i uvek je bio prazan, bez posetilaca. To me je ponukalo da sve to iznesemo na svetlo dana. Većina je tek tada saznala da uopšte postoji”, potvrđuje književnica Laura Barna, koja je sa koleginicom Lidijom Jakšić 2016. organizovala izložbu “ISIDORA” u Kući kralja Petra, želeći da prvi put od književničine smrti njenu pokretnu zaostavštinu iznese na svetlo dana, van Univerzitetske biblioteke, široj javnosti da vidi.

Kolone ljudi dolazile su da je vide. No, kada se legat vratio kući, u Univerzitetsku biblioteku, kao da je opet pao u zaborav. Iskreno, koliko ga je nas uopšte videlo? I to nije slučaj samo sa legatom Isidore Sekulić. Mnogim legatima u Srbiji preti propadanje usled nemara i tavorenja u zaboravu, mnogi su nepravedno marginalizovani.

“Kratko pamćenje, bezobzir, nipodaštavanje nečeg što samo naizgled ne donosi materijalnu dobit, a zadovoljavanje onom trivijalnom, brzoprolaznom korišću, uzrok su pre svega velikog neznanja i amaterizma koji su nažalost postali deo naše realnosti. U pitanju je nesposobnost spoznaje pojedinaca na odgovornim mestima o značaju takvih zaostavština za jedan narod, državu, naciju, neretko i slepilo za tradiciju, baštinu, na kraju i prošlost, na kojima smo i sami kolektivno bazirani, ne shvatajući da se na stvaralaštvu i kulturnoj ostavštini velikana, poput književnice Isidore Sekulić gradi i sadašnjost, ali i budućnost”, zaključuje Laura Barna.

“Čini mi se da je taj nemar umnogome posledica suštinske neobrazovosti i nezainteresovanosti onih koji najčešće odlučuju o kulturnoj zaostavštini. Mislim da bi svakako trebalo posvetiti više pažnje trajnoj i sistemskoj brizi za kulturnu baštinu, a manje ad hoc projektima, svečanim presecanjima vrpci i sl”, objašnjava dr Zoran Bajn, iz Odeljenja rekosti Univerzitetske biblioteke.

Ako je “Sećanje je način susreta”, kako to jedan veliki pesnik reče, hajde da zajedno stvarno nešto konkretno uradimo za nezaborav na Isidoru Sekulić. Predlažem da svako od nas poseti njenu spomen sobu u Univerzitetskoj biblioteci i lično se sretne sa Isidorom u njenom kabinetu. Neka to bude naše “slava joj i hvala”. Ali i plemenitom duhu srpskog zadužbinarstva, koji postoji za nas. I vjek i vjekova…Šta kažete?

Smiljana Popov je autorka i urednica serijala „Beograd za početnike“ i „Srbija za početnike““Teško da je o ikome napisano nešto strašnije i dvosmislenije, teško da se nad čijim grobom prolilo više prikrivene žuči.”
Pitam se zašto Srbija kažnjava svoju najbolju decu? Za života – osporavanjem, nepriznavanjem, kritikom, filosofijom palanke… Posle smrti – zaboravom.

“Malo ljudi, odnosno šira javnost, uopšte zna za postojanje Legata, ne samo Isidorinog nego i drugih. Dnevno sam radeći na svojoj knjizi posvećenoj Isidori Sekulić “Moja poslednja glavobolja” odlazila u Legat IS, i uvek je bio prazan, bez posetilaca. To me je ponukalo da sve to iznesemo na svetlo dana. Većina je tek tada saznala da uopšte postoji”, potvrđuje književnica Laura Barna, koja je sa koleginicom Lidijom Jakšić 2016. organizovala izložbu “ISIDORA” u Kući kralja Petra, želeći da prvi put od književničine smrti njenu pokretnu zaostavštinu iznese na svetlo dana, van Univerzitetske biblioteke, široj javnosti da vidi.

Kolone ljudi dolazile su da je vide. No, kada se legat vratio kući, u Univerzitetsku biblioteku, kao da je opet pao u zaborav. Iskreno, koliko ga je nas uopšte videlo? I to nije slučaj samo sa legatom Isidore Sekulić. Mnogim legatima u Srbiji preti propadanje usled nemara i tavorenja u zaboravu, mnogi su nepravedno marginalizovani.
“Kratko pamćenje, bezobzir, nipodaštavanje nečeg što samo naizgled ne donosi materijalnu dobit, a zadovoljavanje onom trivijalnom, brzoprolaznom korišću, uzrok su pre svega velikog neznanja i amaterizma koji su nažalost postali deo naše realnosti. U pitanju je nesposobnost spoznaje pojedinaca na odgovornim mestima o značaju takvih zaostavština za jedan narod, državu, naciju, neretko i slepilo za tradiciju, baštinu, na kraju i prošlost, na kojima smo i sami kolektivno bazirani, ne shvatajući da se na stvaralaštvu i kulturnoj ostavštini velikana, poput književnice Isidore Sekulić gradi i sadašnjost, ali i budućnost”, zaključuje Laura Barna.
“Čini mi se da je taj nemar umnogome posledica suštinske neobrazovosti i nezainteresovanosti onih koji najčešće odlučuju o kulturnoj zaostavštini. Mislim da bi svakako trebalo posvetiti više pažnje trajnoj i sistemskoj brizi za kulturnu baštinu, a manje ad hoc projektima, svečanim presecanjima vrpci i sl”, objašnjava dr Zoran Bajn, iz Odeljenja rekosti Univerzitetske biblioteke.
Ako je “Sećanje je način susreta”, kako to jedan veliki pesnik reče, hajde da zajedno stvaro nešto konkretno uradimo za nezaborav na Isidoru Sekulić. Predlažem da svako od nas poseti njenu spomen sobu u Univerzitetskoj biblioteci i lično se sretne sa Isidorom u njenom kabinetu. Neka to bude naše “slava joj i hvala”. Ali i plemenitom duhu srpskog zadužbinarstva, koji postoji za nas. I vjek i vjekova…Šta kažete?

Smiljana Popov je autorka i urednica serijala „Beograd za početnike“ i „Srbija za početnike“