Iskorak iz sigurnih zona razuma

Koliko ona može da nadvlada razum i (ne)sposobnost duše da se okrene od zagledanosti u neki trenutak za koji osoba veruje da će dati razrešenje bola i muke koji su doveli do ovih osećanja“, kaže za Danas rediteljka Iva Milošević povodom premijere „Elektre“.

„Kao što je to bio slučaj u Euripidovim tragedijama i kao što se Danilo Kuš priklonio i na svoj način obradio pitanja iracionalnih sila u čoveku – da li gnev kao veoma moćan aspekt u biću s jedne strane čini da ljudi čine užasne stvari, ali s druge da ne pristaju i ne trpe nešto, nego se odlučuje na delanje.“

Upitana da li u ovom aspektu vidi izvesnu kontradiktornost, Iva kaže da tragedije i ne daju odgovore, nego postavljaju pitanja.

„One od davnina imaju za cilj da u gledaocu izazovu paletu različitih osećanja da bi doživeo katarzu i suočio se sa neprijatnim i manje poželjnim osećanjima u sebi. A kada gledamo mitsku građu u kojima junaci stradaju zbog takvih osećanja, mi to doživljavamo kao opomenu. Posle toga izlazimo iz sale nekako olakšani i svesni da je važno da do takvih strasti ne dođe.“

Prema rečima Ive Milošević, u komadu postoji još jedna važna tema a to je zagledanost u prošlost.

„Junaci ove tragedije su žrtve trauma iz prošlosti, kao i naše društvo i nisu kao bića imali snage da se od njih otrgnu. Elektra, Orest i Klitamnestra su bili vođeni potrebama da se razračunaju sa užasima koje su im se dogodile. To može biti tragična pozicija za čoveka“, ukazuje Iva dodajući da je možda najbolje rešenje okrenuti se i ići dalje.

„Ne znam da li treba oprostiti, da li treba zaboraviti, ali kao što kaže lik u Kišovoj ‘Elektri’ – u reci vremena pred činjenicom smrti sva su ljudska dela varljiva i tašta i jedino vredno što pisac na taj način poručuje je život“, kaže Milošević.

Naša sagovornica podseća da je cela stvar nastala tako što je krajem 60-ih Atelje 212 pozvao Danila Kiša da napravi adaptaciju hermetičnog prevoda Euripodove „Elektre“. Međutim, kako kaže Milošević, proizveo je svoju verziju. „Bio je jako podstaknut zbivanjima 60-ih i 1968, naročito svim onim što je ona donela u teatru. Svoju ‘Elektru’ Kiš je posvetio Artou i poručio time da komad treba igrati s dosta surovosti“, dodaje rediteljka. Momenat u kojem je nastajala ova drama je, prema rečima naše sagovornice, bio pun bunta i potrebe za iskorakom iz sigurnih zona razuma i predavanje strasti, intuiciji i ukazivanje poverenja iracionalnom u čoveku.

„Verujem da je u velikoj meri Elektra osvrt na to vreme. Međutim, ona je aktuelna i uzbudljiva i danas jer je Kiš uneo u nju puno psiholoških nijansi, pisana je božanstvenim poetskim jezikom i dotiče trajna pitanja o poziciji čoveka u univerzumu, spletu okolnosti i sudbine koja mu je dodeljena“, smatra Milošević.

Upitana da li se komad bavi i psihoanalitičkim aspektom, to jest, da li je razlog veće zastupljenosti Edipovog kompleksa u kulturi u odnosu na Elektra kompleks to što je svet u rukama belog heteroseksualca, ona odgovara:

„Mogla bih donekle da se složim sa vama. Ima u komadu taj jedan deo kada Klitamnestra (Elektrina majka prim. A. Ć.) poredi svoju poziciju žene osvetnice i nadređenu poziciju muža kojeg je ubila i postavlja pitanje ćerci ‘da li bi on koji je žrtvovao ćerku zarad slave uslišio moju molbu da žrtvujemo sina zarad neke moje slave?’ Verovatno ne bi. Dakle, otvara se, naravno, i ta tema ali mene, kao uglavnom u svim mojim režijama dosad, a ovde najviše, zanima to pitanje – od koje materije je čovek i ko je sve supstance čine da postupamo kako postupamo, gde izvire zlo, kako do njega dolazi i zašto je ono nekad jednostavno nezaustavljivo.“