Iskreno pripovedanje bez istinskog dela

Režija je tok tog pripovedanja opskrbila ilustracijama.

Osnovna stilska figura ove režije, kao ilustracije pripovedanja, bila je sinegdoha.

Deo određene celine koristi se da predstavi tu celinu.

Na primer, čizme predstavljaju nacističku militarističku silu, SS odrede, ili oficira esesovca.

Haljina junakinje – samu junakinju.

I tako dalje, i tome slično.

Treba naglasiti i pohvaliti to da glumci u ovoj predstavi potpuno razumeju šta na sceni govore – ono čuveno ko, kome, zašto, u kojoj prilici i kako govori i odgovara.

Istina, sve to spada u elementarnu odliku samog scenskog zanata, ali je na srpskim pozorišnim scenama postalo retkost nad retkostima.

Iz predstave u predstavu, a naročito u najglasovitijim beogradskim pozorišnim kućama, gledam glumce kako su naučili da se na sceni ponašaju elegantno, sami za sebe, bez ikakve veze sa svojom ulogom u drami, bez ikakvog odnosa prema drugim dramskim likovima.

Manekeni i manekenke koji uloge menjaju kao kostime, a te uloge ništa ne menjaju u njihovom glumačkom sredstvu i izrazu, uvek se isto krećući, na isti način govoreći, s nekom veleuobraženom nonšalancijom.

Priča “Amsterdama“ govori i o holandskom zlokobnom udelu u Holokaustu tokom Drugog svetskog rata, i o rasizmu i nacionalizmu današnjeg holandskog naprednog društva, naročito odioznog prema svemu drugom što, osim opijata, sa Istoka dolazi, a naročito ako je tamnoputo i muslimansko.

Govori priča i o tome kako sve gledajući i prebrojavajući trunje tuđeg nacionalizma, ljudi u svom nacionalizmu ne vide balvane.

Tako smo u Ateljeu 212 slušali tu priču o Amsterdamu iz Drugog svetskog rata i iz našeg vremena, priču koja saopštava iskustvene činjenice iz ordinarnih i ekstraordinarnih društvenih situacija, od kupovine u supermarketu do isleđivanja u Gestapou, priču koja u sebe upija i sentimentalne i tragične doživljaje, rođenja i usmrćenja, a sve to u njoj ishodi i uvire u isto vrelo, iz istog vrela, koje je imenovano rečju genocid.

Kad se izgovori reč genocid – insistira na tome autorka, insistira na tome protagonistkinja – mora se zaćutati.

Likovi i njihovi glumci tako i čine na sceni: kad neko izgovori reč genocid, svi zaćute; no, uvek nakratko… prekratko.

To i takvo ćutanje nad izgovorenom imenicom koja označava najtragičnije i najnemoralnije iskustvo evropske kulture, njen nacizam i njegov genocid izvršen nad Jevrejima i Romima, postaje vrsta scenske društvene igrice, koja se, s ironijskim otklonom, vickasto ponavlja.

Oduvana je s nje, kao da je stara prašina, sva sila odgovornosti: odgovornosti umetničkog dela i umetnika.

Dobro su pripovedali priču, ali, kad je trebalo da se usude i da ostvare događaj same svoje predstave, glumci, dramaturg i rediteljka nisu se na to usudili.

I to u državi koja ne priznaje genocid koji je počinio jedan njen nedavni režim.

I to u društvu iz kojeg su, svojim javnim nastupima, genocid inspirisali najviđeniji njegovi akademici i duhovnici: genocid u Srebrenici.