Iskustvo Rosinijevog organizovanog ludila

Pored očekivanog repertoara i forme, jedan komad savremene igre izdvojio se pred očima italijanske publike. Radi se o „Rosinijevim uvertirama“ u koreografiji Maura Astolfija i izvođenju njegove trupe Spellbound iz Rima. Premijera se dogodila u Rosinijevom rodnom Pezaru, a zatim je turneja po gradovima Italije izbrojala tačno 150 izvođenja. Početak međunarodnih gostovanja zakazan je za proleće ove godine, kada Spellbound gostuje i na 16. Beogradskom festivalu igre i to u tri grada – Beogradu, Novom Sadu i Vršcu.

Posle dugog boravka u Americi, Mauro Astolfi je 1994. osnovao Spellbound u Rimu. Danas je ova trupa prisutna na međunarodnoj sceni kao kombinacija Astolfijeve estetike i tehničke perfekcije njegovih igrača. Pored rada za Spellbound, Astolfi je postavljao originalne naslove za Balete Opere u Rimu, Baleta Lajpciga, Izraelski balet, Nacionalni balet Kolumbije ili filadelfijski BalletX. On takođe radi kao pedagog u Rimu, Cirihu, Londonu, Amsterdamu, Tokiju i NJujorku.

* Kada ste na jednom od prvih izdanja Beogradskog festivala igre predstavili Spellbound, publika je bila iznenađena energijom i brzinom igrača. Da li se nešto promenilo od tada? Da li i dalje negujete isti tempo?

– Potraga za snažnom i ekspresivnom energijom definitivno se nije promenila, kao ni način upotrebe ove energije. Svakako su ideje i sredstva drugačiji, jer se u međuvremenu nagomilalo iskustvo. Svaki novi komad koji stvaramo mora težiti korenitoj promeni i vidljivoj evoluciji.

* Nedavno ste se vratili iz Amerike. Kako doživljavate stvaranje za druge kompanije pored rada za Spellbound?

– Spellbound je moje prirodno okruženje, mesto gde igrači mogu prodreti duboko u suštinu mog rada. Svakako se dobro osećam kada radim i sa drugim trupama, ali Spellbound ostaje najdublja suština moje koreografske vizije, jer sa mojim igračima uspostavljam veze koje su sigurno najdetaljnije i najkonstruktivnije. Kreativni proces sa drugim kompanijama igre neizbežno zahteva period međusobnog upoznavanja i građenja poverenja.

* Italija, i ceo svet proslavljao je Rosinijev jubilej, uglavnom izvodeći njegove opere i muziku. Međutim, stvarno je retkost videti umetničku igru inspirisanu životom jednog kompozitora. Da li je reč o naručenom komadu?

– Pezaro, rodni grad velikog kompozitora, naručilac je ovog komada. Reakcija na našu premijeru u Pezaru bila je neverovatna. Ispraćeni smo ovacijama. Ovo je definitivno komad koji je apsorbovao mnogo energije, vremena, istraživanja i pripreme, ali je rezultat fantastičan. „Rosinijeve uvertire“ učinile su nas ispunjenim i srećnim.

* Koliko je istraživanje Rosinijevog života bilo inspirativno za vas?

– Čitanje tekstova Augusta Benemelja o životu Rosinija, o tom ‘organizovanom ludilu’, bilo je za mene duboko i gotovo zapanjujuće iskustvo. Istinski sam bio zaveden kontinuiranim preslušavanjem muzike neobuzdanog genija… U predstavi sam zamislio veliki zid, kao projekciju Rosinijevih sećanja. To je zid kuće, pun prozora, polica, skrivenih mesta, odvojen od običnog sveta… U tom prostoru lutala je čovekolika figura, crna mrlja ljudskih karakteristika, koja bi komunicirala sa njim, uvukla se u njegove snove, ušunjala u krevet, a zatim nestajala, ali koja je uvek bila tu da podseti na podjednako ograničeno, koliko i na beskonačno vreme. Taj mrak je bio strah od smrti, njegova bolest, a možda i njegov saveznik, često paradoksalno jedina konstanta. U beskrajnim noćima, pateći od snažne nesanice, Rosini je počeo da živi u dva sveta koja su se povremeno približavala, gotovo dodirivala, a samo njegova sposobnost stvaranja, njegova strast za ovozemaljskim zadovoljstvima i estetikom, mogli su na trenutak anestezirati ono što se dešavalo u njegovom telu i umu. NJegova muzika je bila ekstremna, znak više sile i energije, a ja sam se istinski trudio da napravim koreografiju punu snage, vitalnosti, susreta, zavođenja, strasti…

* Da li su očekivanja publike veća ako je neverbalni komad o istoriji, o ljudima koji su zaista postojali?

– Kad koristite igru kao sredstvo komunikacije, sve počinje od jedne istine, a onda neizbežno govori kroz ličnu interpretaciju, maštu koreografa… Očekivanja publike za poštovanjem činjenica mogu se prevazići samo ako pogodite atmosferu, energiju, emociju… Verujem da je to učinjeno u našem komadu. U ovom slučaju imaginacija je moja, ali veza između muzike, ljubavi prema životu, stalnom strahu od smrti, dugim i iscrpljujućim fazama bolesti Đoakina Rosinija jesu elementi od kojih nisam bežao.

* Da li je lako igrati na Rosinijeve kompozicije?

– Rosini, ako nije apsolutno najbolji, jedan je od tri kompozitora koji ja lično smatram najkomplikovanijim ili najizazovnijim za koreografski rezultat. Rosinijeva muzika je puna boja, varijacija, promena ritma, intenziteta, ubrzanja, frekvencija: na neki način sadrži sve elemente koji upravo igri mogu dati složenu teksturu – živu, jaku i neukrotivu.

* Osim Beograda, Rosinijeve uvertire biće predstavljene i u Novom Sadu i Vršcu. Kako biste pozvali publiku?

– Verujem da bi moglo biti zanimljivo videti italijansku trupu savremene igre, podržanu muzikom velikog italijanskog umetnika… Mislim da je to svojevrstan projekat, način da ljudi upoznaju nas i naš narod, kroz vrednosti kulturne zaostavštine i savremenog stvaralaštva.

Podsticanje umetničkog procesa

* Vi ste koreograf, ali i pedagog. Radite u svetskim centrima, ali imate i svoj prostor u Rimu. Čime se bavite u tom prostoru?

– DAF je sjajan međunarodni projekat, mreža umetnika iz celog sveta koji svojim kreativnim radom obogaćuju viziju i pripremu mladih studenata koji dolaze sa svih strana planete. Ono što radim kako bi doprineo svom stvaralaštvu i kompaniji koja se nalazi u istoj zgradi jeste da obogatim i pripremim naše studente za audicije. Trudimo se da ponudimo dom koji je uvek prepun kreativnog istraživanja, rad dizajniran da podstakne umetnički proces, i da stvarno pripremimo mlade umetnike za dinamiku i potrebe profesionalnog tržišta.

Božanski kanali

* Da li danas umetnici mogu stvoriti bezvremene radove?

– To je pitanje koje sam sebi često postavljao, jer mislim da je teško doći do ove dubine, ovakvog „božanskog“ kanala koji je bio karakterističan za velike kompozitore ili umetnike iz prošlosti. Kroz istoriju bilo je neverovatnih trenutaka, od kojih bi se neki mogli ponoviti u bliskoj budućnosti, ali je pitanje da li bi i publika mogla biti na isti način dirnuta vrhuncima izvrsnosti. Čini se da apsolutna remek-dela više ne mogu da se sastave, niti da uživaju onu vrstu potrebnog prepoznavanja i pažnje.