Iskustvo vremena i prostora

Štaviše, jedan je od najvećih pesnika i esejista u planetarnim okvirima, te je njegov rad na približavanju i međusobnom upoznavanju i prožimanju srpske i američke kulture neprocenjivo značajan. Na engleski jezik preveo je knjige pesama Vaska Pope, Ivana V. Lalića, LJubomira Simovića, Milorada Pavića, Branka Miljkovića, Novice Tadića, Radmile Lazić, kao i tri antologije moderne srpske poezije. Stalni je kritičar New York Review of books. Predavao je književnost na Univerzitetu NJu Hempšir.

U čemu leži tajna Čarlsa Simića, teško je reći. Za svoje književno stvaralaštvo dobio je značajne nagrade. Spomenućemo samo one najvažnije u svetskim okvirima: nagrada Makarturove fondacije, Pulicerova, nagrada Edgar Alan Po, nagrada Američke akademije, međunarodna Grifinova nagrada za poeziju, nagrada Valas Stivens, priznanje Poeta Laureatus Kongresne biblioteke u Vašingtonu, nagrada Srpskog PEN centra za prevođenje srpske književnosti, medalja Robert Frost za životno delo u poeziji, Vilček nagrada za umetnost i humanistiku…

Ima i onih koji se iz raznovrsnih razloga ne slažu sa stavovima Čarlsa Simića. O tome on sam piše u eseju Odrod, koji je objavljen u knjizi Tamo gde počinje zabava (Arhipelag, prevod Vesna Roganović). „Mnogi moji zemljaci bili su uznemireni zbog mene. Srbi uvek zamišljaju da postoje nekakve razređene zavere na njihovu štetu. Za njih je sve što se dešava samo privid iza koga dejstvuju neki skriveni interesi. Nisu mogli da zamisle da su moja gledišta samo moja, proizvod mojih besanih noći i mora moje savesti. Bilo je aluzija na moju porodicu, nagoveštaja da su već godinama postojale sumnje u nas, da smo stranci kojima je vekovima polazilo za rukom da se provlače kao Srbi. Naročito mi se svidela insinuacija da mi je CIA platila ogromne svote novca da pišem pesme protiv Srbije, tako da lagodno živim u jednom zamku u NJu Hempširu, gde mi mnoštvo tamnoputih sluga ugađa.“

Čarls Simić u svojim stavovima i onome što radi beskompromisan je, zato je zavredeo poštovanje svih – njegovih vernih čitalaca, ali i protivnika. Ono što upada u oči jeste činjenica da Čarls Simić dobro poznaje i Srbe i Amerikance i sve vreme je podjednako kritičan i prema jednima i prema drugima. Nikad se nije odrekao svojih srpskih korena, prevodeći poeziju srpskih pesnika uspeo je da tamošnjim čitaocima predstavi ono što je za njih nepoznato ili egzotično, što je i te kako vredno pažnje. Tako je u predgovoru prvog izdanja svog prevoda poezije Vaska Pope na engleski 1979. zapisao s čime se suočavao kao prevodilac: „Na moje iznenađenje otkrio sam da mi to veoma teško ide. Jezik Popinih pesama je i jednostavan i idiomatski u isti mah. Prosto ne ostavlja manevarski prostor. Bukvalni nivo nije problem, ali svaka reč ili slika oslobađa mnogostruke asocijacije. Čitalac na maternjem jeziku kod Pope ulazi u najintimnije niše svog maternjeg jezika. Kao prevodilac imate samo jednu opciju – za svaki idiom u originalu, pretpostavlja se, postoji idiomatski ekvivalent u engleskom. Tako obično i biva, ali ponekad je potrebno da prođu godine da biste ih se setili“.

Pesnik, književni kritičar, esejista i izdavač Gojko Božović dobro poznaje stvaralaštvo Čarlsa Simića. Za ovaj Danasov serijal on objašnjava šta je to što Čarlsa Simića izdvaja od ostalih pesnika i intelektualaca i čini ga posebnim.

„Okrećući se od mita i od istorije, Simićeva pesma se usredsređuje na modernu stvarnost i na urbanu jedinku koja u vizuelno konkretizovanim prizorima svog okruženja prepoznaje svoj jedini život, varljiv, ali vidljiv, privremen, ali u epifanijskim časovima neodoljivo lep“, kaže Gojko Božović.
„Koliko je ovaj izbor odlučan, vidi se ne samo po temama ove književnosti već i po žanrovima u kojima se ona objavljuje. Simić se opredelio za dva kamerna, strogo individualizovana, elitistička žanra u kojima se neposredno iskustvo onoga koji ih piše objavljuje u najvećoj mogućoj meri. Jedno je lirska pesma sa svojim jezičkim otkrićima i s lucidnim istraživanjem običnosti dostupnog sveta. Drugo je esej u kome se razmišljanje o poezije neraskidivo ujedinjuje sa sećanjem na vlastiti život. I u pesmi i u eseju Čarlsa Simića progovara perspektiva privatnosti koja se metaforički preobražava u uvek poseban i ekskluzivan govor o iskustvu drugih sa kojima se dele vreme i prostor“, dodaje Božović.

Pesnik i esejista

Čarls Simić (Beograd, 1938), američki pesnik i esejista, jedan je od najznačajnijih savremenih svetskih autora u tim žanrovima. Najvažnije Simićeve knjige pesama su Raščinjavajući tišinu (1971), Povratak mestu osvetljenom čašom mleka (1974), Haronova kosmologija (1977), Klasične igre iz balske dvorane (1980), Oštrine (1982), Beskrajna tuga (1986), Svet se ne završava (1989), Knjiga bogova i đavola (1990), Hotel Nesanica (1992), Venčanje u paklu (1994), Šetnja sa crnom mačkom (1996), Jackstraws (1999), Noćni izlet (2001), Moja nema pratnja (2005), Ta sitnica (2008) i Majstor prerušavanja (2010). Najznačajnije njegove knjige eseja su Alhemija sitničarnice (1993, 2008), Nezaposleni vidovnjak (1999) i Metafizičar u mraku (2003).

Podržala Ambasada SAD u Beogradu. Stavovi izneti u tekstu su stavovi autora i nužno ne izražavaju stavove Vlade SAD.