Ispod crne duge: Knjiga pesama Davida Putnika u izdanju Arhipelaga

David Putnik (1972-2011) prerano je preminuli pozorišni reditelj i pesnik. Knjigu njegovih izabranih pesama, kako onih koje je sam pripremio za štampu, tako i onih pronađenih u njegovoj zaostavštini, priredili su Noel Putnik i Nenad Savić.

– Pesme u ovoj zbirci podeljene su u četiri ciklusa. Prva dva osmislio je sam pesnik, odredivši im naslov i moto. Kako ti ciklusi obuhvataju samo manji broj sačuvanih pesama, priređivači su, držeći se zadate poetike i tematskih celina najbolje što su umeli, pridodali još dva ciklusa, kojima su naslov i moto pronašli u samim Putnikovim pesamama. Takođe su dopunili prva dva ciklusa onim pesmama kojih nije bilo u Putnikovoj prvobitnoj zbirci, ali koje im poetski i tematski pripadaju. Mnoge pesme pronađene su u više verzija. U takvim slučajevima, koliko je bilo moguće, priređivači su se opredeljivali za vremenski najskorije verzije. Zapis na kraju zbirke može se čitati kao pesma u prozi i stoji kao celina za sebe – naglašavaju priređivači u uvodnoj napomeni uz knjigu Ispod crne duge.

Pesme Davida Putnika u knjizi Ispod crne duge mogu se čitati kao svedočanstvo vremena u kome su nastale i kao svedočanstvo jedne neobične umetničke i životne avanture koju je oličavao sam pesnik.

– Pesme Davida Putnika su pogled u sleđeni odraz u ogledalu, radikalni obračun sa samim sobom i sa svetom kojeg se iz dubine duše grozio, smatrajući svoj boravak u njemu surovom i neobjašnjivom kaznom. Ako je kao reditelj i morao da se uživljava u ulogu veselog ekstraverta, u pesmama je David ostajao sasvim sam, bez zaklona pozorišne zavese i varljive zaštite koju pruža žovijalni duh teatra. Tu samoću jasno oseća čitalac koji ga je poznavao, a uveren sam da će je osećati i drugi čitaoci. Stoga želim da o njegovim pesmama razmišljam kao o ličnoj umetničkoj ispovesti Davida Putnika, izgovorenoj samo pred Onime u koga je celog života duboko sumnjao, a za kojim je toliko žudeo – kaže Noel Putnik u pogovoru u kome osvetljava život Davida Putnika, njegove umetničke, pozorišne i pesničke preokupacije.

Rođen 1972. godine u Beogradu, David Putnik se posle završenih studija pozorišne i radio režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi Ljubomira Mucija Draškića, okrenuo radu u pozorištu. Režirao je ukupno devetnaest predstava u pozorištima širom Srbije, od novobeogradske scene „Mata Milošević“ 1993. godine, kada se prvi put predstavio publici, preko Narodnog pozorišta u Leskovcu, Narodnog pozorišta u Somboru, Bitef Teatra, Kruševačkog pozorišta, Šabačkog pozorišta i Pozorišta „Zoran Radmilović“ u Zaječaru do Ateljea 212 i Beogradskog dramskog pozorišta. U pozorištu je režirao po tekstovima Čehova, Strindberga, Gorkog, Pirandela, Beketa, Hrista Bojčeva, Dejvida Memeta, Tankreda Dorsta, Jovana Popovića, Žaka Konfina, Gorana Stefanovskog, Aleksandre Glovacki, Željka Hubača i Igora Bojovića. Za režiju je dobio dve nagrade „Joakim Vujić“, kao i nagradu Susreta dečjih pozorišta u Beogradu.

Putnik se bavio i režijom dokumentarnog filma. Autor je dva ekološka putopisa iz Crne Gore: Otrovna voda, za koji je dobio nagradu Festivala podvodnog filma u Antibima 1999. Godine, i Kanjon Nevidio.

Od 1999. do 2002. godine radio je kao asistent na Katedri za glumu Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. U sezoni 2003–2004. bio je vršilac dužnosti upravnika Gradskog pozorišta u Šapcu.

Objavljivao je pesme, eseje i kritičke prikaze u Politici, Dnevniku, E-novinama, Orhestri, Ludusu, Sceni, Studentu, Bagdali, Liparu, Koracima, Teatronu i Talasu. Bio je član Saveza dramskih umetnika Srbije.