„Ispod šlema mozga nema“: Reporterka Danasa na vođenoj turi u okviru spomeničkog kompleksa Stefanu Nemanji

To kaže naša ljubazna voditeljka u sklopu stručnog vođenja Muzeja grada Beograda, organizovanog u sklopu Dana evropske baštine, koje bi zainteresovane trebalo da upozna s obnovljenim delom grada i, naravno, omnipotentnim kipom što ovde dominira. Nema veze ako vam je isprva delovao kao džin iz Kinder jajeta, ni ako vas takozvani simbol „tvorca moćne srpske srednjovekovne države” plaši kad pogledate uvis zbog mača kojim preti odozgo. Sve to može da zagladi jedna fino spakovana priča.

U turi je svega nas tri zainteresovane zajedno s voditeljkom, koja samo sipa, brzinom munje, brojke o spomeniku. Visina, dubina, težina… Trg je pust, pustiji ne može biti. Nema poznatog žamora užurbanog sveta, saobraćajne buke, musavih ulica i trotoara. Sve sterilno, čisto, ne prepoznajete rođeni grad. Poneki prolaznik ili turista koji se zaustavi da se fotografiše.

– Zašto?

– Because it is huge! – kaže egzaltirano Italijan Marko, koji je ispred spomenika zauzeo pozu repera dok ga mobilnim fotografiše ljubazni prolaznik.

Možda bi i stariji gospodin i jedan od retkih koji se zadržao u razgledanju želeo da kaže da li mu se dopada ova impoznatna skulptura…

– Nije to pitanje dopadanja, nego časti – odgovara mi ponosno uzdignute glave zagledan u tekst u unutrašnjosti “ljuske jajeta”, u stvari “šlema” kako je lepo i detaljno kasnije objasnila naša voditeljka. To samo zloba i mržnja iz mene progovaraju, setih se jednog od komentara ispod teksta koji sam pisala dok spomenik još nije bio ni postavljen. Ali stariji gospodin bi još nešto da doda:

– Nažalost, malo je njih koji mogu ovo da pročitaju – kaže opet zagledan u tekst. – Ne znaju ćirilicu – konstatuje razočarano.

„A, to li je. Baš sam mislila da će imati neki poseban uvid“, pomislih kad se oglasi voditeljka a sa, kako nam je najavila, “prvo nekim tehničkim podacima u vezi sa spomenikom ”.

Visok je 23 metara od zemlje do vrha. bunar koji vidimo je dubok pet metara ali nam deluje dublji zbog ogledala koja su postavljena na njegovom dnu.

– Slobodno možete da stanete na staklo. Ono je debljine oko 10 centimetara, posebno je napravljeno tako da može da izdrži težinu, a ispod ogledala postoji takođe prostorija dubine oko 15 metara. Tu su dvocevni sistem dogrevanja, koji sprečava stvaranje kondenzacije ispod stakla, struja, šipovi ukopani u zemlju i uglavnom sve ono čemu pristup ima isključivo tehničko osoblje.

Napomenula je i da su pojedini mediji pogrešno objavili da u spomenik može da se uđe, a u stvari ne može. Težak je 80 tona, od toga 56 tona najfinije vajarske bronze, ostatak čelik. Rađen je po tradicionalnoj ruskoj školi vajarstva.

– Šta to znači? – napravila je malu znakovitu pauzu voditeljka, pa nastavila

– Rusi kad prave spomenik, prave ga u ogromnim dimenzijama a postament je uvek u nekom obliku. Da li je to kugla, da li zvono, uglavnom je to uvek nešto što je obeležilo život onoga čiji je spomenik.

U našem slučaju, postament se sastoji od žezla Svetog Save, mi vidimo samo vrh, a štap ide dole u zemlju. Rad po žezlu je vinova loza i to sa Hilandara jer je Stefan Nemanja prvobitno bio tamo sahranjen. Na tom mestu je nikla vinova loza, koja i dan danas rađa. Znamo sigurno (to gospođa i ja iz grupe) da je ta vinova loza lekovita i da pomaže ženama koje imaju problema sa potomstvom.

„Kakva informacija!“, prolete mi dok je voditeljka već prešla na deo postamenta koji čini raspolućeni vizantijski šlem zato što je Stefan Nemanja na slavljenju Vizantije širio i jačao našu državu. Jednom nogom stoji na žezlu, drugom na šlemu.

– Umetnik je prosto hteo da na taj način objedini segmente iz njegovog života – objasnila je voditeljka.

Tu su i četiri reljefne kompozicije. Prvo ide scena rata, čisto nasilje, to jest, bitka protiv Vizantije, potom Sabor u Rasu, pa prenos moštiju, a na četvrtoj je vladarska loza Nemanjića. Natpisi ispod kompozicija su odlomci iz žitja koji su pisali Sveti Sava i Stefan Prvovenčani o životu Stefana Nemanje. U unutrašnjosti šlema mozaik napravljen od venecijanske paste.

– Zvezdice koje tu vidimo su dvadesetčetvorakaratna pozlata. Preko million komadića je utisnuto u spomenik i nije slučajno to zvezdano nebo – kazala je vodičiteljka, dodajući da je to nebo sa Hristovim raspećem, takođe iz manastira Studenica.

– Kao što vidite sve ima neko svoje zato – naglasila je.

„Verovatno je tako i sa obezbeđenjem“, pomislih zbog tih pozlaćenih zvezdica, a u glavi mi se, valjda zbog onih nasilnih slika bitke, pojavi strašna scena u kojoj siromašni građani čupaju pozlaćene zvezde iz mozaika. Pomislih i da to opet zloba i mržnja iz mene progovaraju, da “ispod šlema mozga nema”, ali prenu me glas razuma naše voditeljke koja se u tom trenutku bavila figurom Stefana Nemanje prikazanog kao vladara i vojskovođe.

– Toliko je bilo polemike zašto mač, zašto ne krst, to se sigurno sećate. Ali Stefan Nemanja sve što je postigao, postigao je tim mačem i zbog toga je tu mač.

– Zašto je onda na maketi spomenika Stefan Nemanja s krstom? – pitam je.

– Da, na maketi jeste bio krst ali kažu da je Rukavšnjikov odlučio da bude mač umesto krsta. Jer, pazite, da je on prikazan kao Sveti Simeon morao bi biti i drugačije obučen i morao bi da ima oreol, a i prosto zbog ponavljanja simbola – kazala je voditeljka.

Što se tiče ovog poslednjeg, ponavljanja simbola, da ne ostanete uskraćeni za objašnjenje – nije spomenik bez krsta. Ima ih barem dva. “Studenički” na postamentu i enkolpion na grudima Stefana Nemanje, s malom česticom s krsta na kome je razapet Hrist. Njega je Stefan Nemanja, kako nam je pojašnjeno, nosio kao amajliju. Još jedan “najpoznatiji logo na svetu” bio bi dakle “too much”, pa je zbog toga umesto krsta mač.

Saznale smo gospođa i ja da je Stefan Nemanja u vladarskoj odori iz 12. veka, da je svitak koji drži u levoj ruci Hilandarska povelja. Da je iznad nje prsten na ruci Stefana Nemanje, što je “umetnička sloboda gospodina Rukavišnjikova”.

Još gomilu podataka u tih oko dvadestak minuta je iznela naša voditeljka, prema već pomenutom konceptu da sve ima svoje zato, a završila je kao na početku brojkama.

Pošto je sklapan u delovima, spomenik je u 10 punih kamiona dopremljen iz Moskve. Uz Rukavišnjikova, na njegovom stvaranju je radilo još 100 ljudi, a u montaži je učestvovalo njih 120. Od same ideje i nacrta do postavljanja spomenika je prošlo pet godina. Koliko je novca za spomenik izdvojeno iz gradskog budžeta to nismo saznali ali jesmo da vodič ture ovde ima i ulogu dispečera.

– Ima mnogo stranaca, koji dođu i pitaju “Gde sam ja? Zar ovo nije železnička stanica?“ Iz obezbeđenja su mi rekli: “Kad te pitaju, autobus 36 ide do Prokopa. Pošalji ih tamo” – ispričala nam je.

Uopšte, ceo kompleks vam je, dragi čitaocim jedno kontemplativno mesto. Kada kroz procep ispod šlema postamenta gledate u zdanje Železničke stanice spram svetlog neba, pogotovo. Kao da će se raspolućeni šlem od zvezdanog neba odjednom kao zavesa sklopiti i ostaviti vas u mraku da se pitate “Gde sam ja? Zar ovo nije Železnička stanica?“…

Nikako ne očajavajte. Imate 36, pa lagano u Prokop.

Putujte, možda se nađete…

“A marvelous example how to destroy a historical urban area”,

Hajlajt, inače besplatne, ture vođenja je da je ime istorijske ličnosti kome je spomenik podignut ispisano slovima u reljefu jednake veličine kao i slova imena i prezimena autora koji se potpisao na suprotnoj strani postamenta. Tako su oni u neku ruku izjednačeni, egal da kažemo. Mada, utisak je da je potpis ruskog umetnika vizuelno dominantniji pošto je duži. Zanimljivo je još i da su na Fejsbuk stranici Muzeja grada Beograda, gde stoji najava o vođenju (ne)zaintersovani stavljali svoje komentare. Recimo da bi uz nju u podnaslovu trebalo da ide “Kako opravdati najveću proneveru novca građana Beograda”, “A marvelous example how to destroy a historical urban area”, “Hahaha, hoćete da kažete i koliko košta taj užas?…