Ispovedaonica gradskih snova

U organizaciji koncertne agencije „Rock Svirke“, pred prepunom salom Amerikana Doma omladine Beograda, ovaj trio poreklom iz Hobokena u NJu DŽerziju, predstavio je svoju najpre ‘mekšu’, a potom i onu mnogo ‘divljačniju’ stranu, finiširajući jednim briljantnim nizom biseva koji preturaju po zaostavštini Keta Stivensa, ali i poluzaboravljenih te opskurnih bendova poput The Seeds i The Scene Is Now.

Yo La Tengo predstavljaju jednu od onih tajnih ljubavi Beograda i šireg slušalačkog područja koje se odaziva na ime „Tajanstveni Voz“ – njihove ploče tretirane su godinama unazad ovde kao kolekcionarski dragulji za iskreno posvećene. Ima to veze sa samim ovim bendom i njihovim pak odnosom prema rock nasleđu planete, kojem su i sami svedočili od svojih davnih tinejdžerskih dana. Pasionirani slušaoci i ljubitelji modernog zvuka, Ira Kaplan, Georgia Hubley i James McNew, svoju sopstvenu muzičku viziju – veoma posebnu, dodajemo – ukrstili su ovde sa delikatnim poštovanjem iskazanim prema muzičkoj baštini svoje zemlje i svega ostalog što provocira njihovu maštu. Dve strane Yo La Tengo bića, ona koja naginje umirenju pregorelih nerava gradskih stanovnika, te ona što evocira uspomene na nepokorne punk i new wave dane od pre četrdesetak godina, uz glasno uživanje u obradama rock klasika – koje bar jednom godišnje možete da čujete i uživo na talasima WFMU radija u emisiji „Todd-o-phonic Todd“ gde su dragi gosti – bile su tako glavna poslastica ove vrlo specijalne večeri u Amerikani. Ta startna, mekana ali istovremeno opasna, psihodelična Yo La Tengo crta, ta slatkoća omamljujućih uspavanki za one ranjene na životnim saobraćajnicama, te taj delikatni ringišpil koji vas u vašim nervoznim molitvama nosi preko pustoši uspomena na međuljudske krahove poput slatko-gorkog spasenja – momentalno stvaraju osećaj lagane vožnje kroz spiritualne autostrade megalopolisa. One, koje završavaju u svemirskoj svakidašnjici naseljenoj šamanskim zvoncima, elektronikom punom duše, dubokoumnim kontrabasom i klasičnim rock instrumentarijumom. Tu su i svojevrsni ‘hvatači snova’ okačeni u vazduhu duž cele bine – načinjeni od singlica i longplejki sa originalnim šarama. U crkvi ste usamljenika ukratko, u ispovedaonici gradskih snova.

Ali, ako ste se već u prvom delu koncerta našli više u muzici primerenijoj kakvom hipnotičkom avangardnom događaju sa recimo neke Tribine kompozitora, a manje na bespoštednom rock poprištu, onda je onaj drugi deo dodao baš to pakleno ubrzanje na gorivu kakve Velvetovske distorzije, u slavu svakodnevne antičke drame velegrada, gde u jednom trenutku čujete sebe kako sa bendom urlate one čuvene uvodne stihove iz pesme „Tom Courtenay“: „Julie Christie, the rumors are true …“! I sa oduševljenjem pljeskate Iri Kaplanu koji dodaje gitaru dami iz publike u zamenu za njenu lepezu kojom pristupa svojoj supruzi za bubnjevima da je ohladi. Da i ne govorimo o bisu sa nezaboravnim Yo La Tengo verzijama „Can’t Seem to Make You Mine“, „Here Comes My Baby“ i „Yellow Sarong“. Trajalo je dugo, baš kako treba, a mogli smo da slušamo još i još.