Ispričati kraj

Kada pišete o meni, pišite ono što želite, kako želite… dakle, možda baš zarad vernosti njemu… Ono spremište u 7 ujutru, izgorelo – tu i tamo, gde se vatra razbuktala pomamnije – poput mesa što je izlazilo kroz dimnjak Rizijere. Nekoliko časova pre, netaknuto; prepuno svačega, predmeta, gvožđa neranjivog pred vatrom, neuništivog poput duše čoveka što se sprema da usni u svom osobenom legalu.

Kovčeg-postelja nalazi se u dnu oklopnog vozila, između ulubljenog minobacača i panoplije okačene o zid, odakle vise japanska katana i naginata iz perioda Kamakure, vrlo povijenog sečiva proširenog pri vrhu. Kao i svake večeri pre no što legne, blago miluje palcem oštricu sečiva, nakon što odloži korice od lakirane magnolije i navlaku od svile što je prekriva. Ponavlja pokret više puta pritiskajući palac sve jače, nikada previše, želi da vidi dokle se može ići a da ne poteče niti jedna kap krvi. Čije krvi? Večeras tamo nema nikoga. Čudno, kretati se i ne bacati senku, niti prolazeći ispred onog para lampi. Dakle, ne kreće se niko, zaista, nema traga krvi na ruci. Svakako, samuraj bi valjalo da je kadar i da samo ovlaš dotakne obraz protivnika odsečno i lagano oštricom i ostavi tek na tren tanku bledo-ružičastu liniju, poput Saladina što jednim udarcem iseca na sedam delova veo odaliske koji pada lelujaći kroz vazduh ili Zoroa što u starom filmu mačem komada na dva dela upaljenu sveću, a da ova ne padne niti se ugasi fitilj.

On, istini za volju, nije rođen za slične podvige; nespretan i trapav kakav je, ne ume čak ni da zakuca ekser a da se ne udari po prstu niti da pije za stolom a da se ne isfleka. Onu katanu zna tek da okači, izvesno ne i da barata njome. I sada je oborio a da nije želeo, pomerajući kovčeg da bi mu bilo udobnije, mali stalak gde ujutru, kada ustane, odlaže samurajsku masku – masku hoate tipa – koju noću drži na licu. Deo je košozana, kaže cedulja ispisana rukom – ili, bolje, rekla bi kada bi neko umeo da rastumači zašiljene i isprekidane linije njegovog rukopisa, pravi elektroencefalograf Trsta – loptastog šlema u upotrebi u Japanu od XVI do XIX veka, ali on je uspeo da odvoji masku od šlema, jer, kada leže u postelju, više voli da na glavu stavi onaj pruski sa šiljkom. Uvek se oduševljavao svim onim što je nemačko, Muzej vrvi nemačkim predmetima.

Vraća na mesto stalak i gasi neke hartije što ih je cigareta zapalila, bedni plamičak već ugašen pre no što ga je on izgazio nogama. Svlači se, seda u kovčeg oslanjajući se o udubljeno kožno sedlo što potiče iz puka ulana, vrlo udobno, sa svojim udubljenjem, za leđa; namešta mali projektor na baterije, osvetljavajući beli ekran raširen nekoliko metara ispred njega, između dva postolja protivavionskih topova. Ubacuje izvlači ponovo ubacuje u projektor fotografije, listove, dijapozitive. Polako, potom žurno, sve žurnije, stavlja opet one što ih je pogledao, zamenjuje ih, lice se na tren pojavilo potom je iščezlo, mora da je palo na zemlju, ne nalazi ga, ona polovina lica iscepana iz beležnice sada je šira, zatupasta, kako se zvao onaj stari fil, ah, da, Maska Fu Mančua, mučitelji s približno azijatskim licima i pomalo iskošenim očima. I Sloveni imaju ta široka lica i te mongolske oči, Slovenci i Hrvati što su udarcima toljagom poubijani u Rizijeri i Ukrajinci koje su Globus i Oberhauzer doveli u Trst sa sobom iz Lublina 1943. i koji su ubijali toljagom ličili su međusobno, kao što su nemački Jevreji ličili na Nemce više nego Nemci. Lice onog Karpenka u portirskoj loži, onaj kiseli miris, da, boršča…

Vlažna noć, uvlači se neki osećaj bede. Mala električna peć, uključena u jedinu utičnicu hale koja i dalje radi, upaljena je. Dim brojnih cigareta sporo nestaje, prolazi ispred projektora i ekrana poput oblaka. „Uvaženi profesore, kao odgovor na Vaše pismo, obaveštavam Vas da nije moguće pregledati svežnje spisa koje ste označili da želite da ih vidite, pošto je reč o materijalu kojeg je svojevremeno Saveznička vojna uprava označila oznakom poverljivo i prebacila u London u oktobru 1954, zajedno sa celim arhivom, nedugo pre no što su Upravu preuzele italijanske vlasti…“ Svi dokumenti, pa i oni iz Odeljenja za izdavanje pasoša. Poput onog, izdatog 1952. za Sjedinjene Države, s vizom američkog konzulata, Ivanu Demjanjuku, ubici iz Lublina i Rizijere, vizu koju američki konzulat, u Rimu, nije hteo da da autorima neorealističnih filmova jer su bili pod sumnjom da su komunisti…

Zujanje dotrajalog projektora, cvrčanje skrivenih insekata u noćnom teranju. Srećom, tu je sveska br. 65, njegov dnevnik u koji je prepisao one natpise i crteže sa zidova zatvorenika u Rizijeri, potom prekrečene. „Uhapšeni 24. septembra 1944, muž Aldo Sereni rođen 19. dec. 1896. Otišao 12. oktobra. Jolanda Moric Abacija kreće 11. 1. 1945. Gde? – 4/IV 944. stigli ode Kabiljo Albert Levi Mancato Evarizio Markerita Levi Grinvald stigla ovde 30/11/44, kreće za X 11/1/45.“ Ali nije to važno. Mrtve, pa i zatočenike, pa i mučene, ne treba skrivati, niti ih prekrečiti, svi su spremni da žale, da osuđuju skrušeni; ko umre, gotov je, ko živi, uživa. Eto, živi… „Došao je doktor Zanki iz Udruženja industrijalaca s Nemcem iz Adrija-Gezelšafta, izvesni Bekman, čini mi se, pričali su sa Alersom – onim sa ožiljkom. Olovkom, u dnu: Pitali su ga da li mogu da ga pozovu na večeru, kod advokata Titoni Sluge, da će biti i oni iz Adrije-Gezelšafta i Italijansko-nemačkog društva…“ Levi Ida, Mancato Evarizio, sve počasti žrtvama ratne tragedije; doktor Zanki, inženjer Bekman, nisu nikada postojali, barem nikada nisu prošli kroz ona vrata. Večera u kući advokata Titoni Sluge nikada se nije zbila. Sloj kreča i gotovo. Na zidovima ostaju otisci prstiju ubica, palac umrljan krvlju otisnut na ličnoj karti.

Prevod sa italijanskog: Snežana Milinković

Autor je poznati italijanski pisac, redovni kolumnista Corriere della Sera, autor slavnog romana Dunav I romana Obustavljen postupak koji su na srpskom jeziku objavljeni u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs