Selin Gozdemir je bilo dvadeset tri godine.
Bila je student prava. Imala je dva brata i tri sestre, a među sestrama je ona bila najstarija. Otac nije bio živ. Mlađi od dvojice braće se zvao Serhan, fudbaler kome je bilo četrdeset dve. Velika razlika u godinama je dolazila od toga što su joj to polubraća.
Majka im je nestala kada su bili mali. Bila je novinar i radila u redakciji u gradu Adana. Bilo je to u vreme prvog vojnog puča, a novinari su već tada počeli da nestaju.
Otac se sa sinovima preselio prvo u Ankaru, a onda nekoliko godina kasnije u Istanbul. I on je bio novinar. Kada je 1980. izbio drugi puč, nije uspeo da ih prebaci u inostranstvo, na sigurno. Uhvatili su ga i poslali u zatvor na dvadeset dve godine zbog članstva u trockističkoj partiji.
Brigu o dečacima je preuzela tetka s porodicom iz Trabzona na obali Crnog mora. Suprug ove tetke je bio sudija, jedan od onih koji su izricali zatvorske kazne ljudima poput Selininog oca.
To je nečuveno, pomisli Samler dok je čitao. U ovoj zemlji je izgleda mnogo šta nečuveno.
Sedam godina zatvora su slomile Selininog oca. To što je on nazivao maltretiranjem, a što je lekarsko uverenje utvrdilo kao težak oblik torture ostavilo je tako očevidne posledice da su ga na kraju premestili u bolnicu izvan zatvora. Odatle je uz pomoć prijatelja uspeo da pobegne i napusti zemlju.
U Nemačkoj mu se vratila životna snaga. Delimično zaslugom ćerke starog urednika lista u kom je bio zaposlen. U egzilu u Darmštatu je izdavao novine na turskom. Ta mlada ćerka će postati Selinina majka.
Selinin otac je amnestiran 1999. i s novom porodicom se vratio na Bosfor. Najpre je otišao u Trabzon.
Selin je zastala. Zabrinuto je pogledala Samuela: „Da li Vas ovo zamara, gospodine Samler?“ oprezno je upitala.
„Ne, ne zamaraš me, naprotiv, samo nastavi. Šta se desilo kod zeta, sudije? Pretpostavljam da je bez sumnje bilo prilično dramatično?“
„Da… ne, ja iskreno ne znam šta se tamo dogodilo, jedino što znam je da se otac kući vratio sam.“
„Hoćeš reći da sudija nije želeo da mu prepusti tvoju braću? Šta zakon kaže u takvim…“
„Hoću da kažem da su devedeset devete godine braća bila odrasli ljudi. Od trideset tri i trideset godina. Serhan je već više godina bio poznati fudbaler Trabzonspora.“
„Au, da, tako je! Izgleda da sam se malo izgubio u hronologiji.“
„Moj najstariji brat je radio u advokatskoj kancelariji u gradu Karsu, na severu uz jermensku granicu. Teča je bio u penziji, ali najvažnije od svega je šta je bilo sa ocem. Istina je da je tata povratio snagu u Nemačkoj, vratio se novinarstvu, ali nešto se s njim desilo kada je došao kući…“
Selin je tu zanemela. S njenog lica nestade pripovedačke živosti. Da li joj je o tome još bilo teško da govori? On se nasloni u stolici. Hteo je da se učini neprimetnim. Da je pusti da se sama izbori sa onim što ju je mučilo.
Konačno se ponovo začuo njen glas, nesiguran kao da priča za sebe: „Istanbul kao da mu je isisao snagu. Bio je s nama – ali u isto vreme i nije.“
Autor je poznati norveški pisac ruskog porekla, počasni potpredsednik Međunarodnog PEN, pisac romana o savremenoj Turskoj „S nekog drugog sveta“, koji je objavljen u izdanju Arhipelaga.
Prevod s norveškog: Sofija Kristensen
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.