Pola veka od premijere na kojoj su svi povraćali, plakali i padali u nesvest: 50 godina filma Isterivač đavola

„Isterivač đavola“ je prvi put ugledao svetlost dana 26. decembra 1973, i zaprepastio ceo svet provokativnim i strašnim scenama u kojima 12-godišnju Regan zaposedne demon. Dva sata demonskih sila, supe od graška kao efekta i korišćenje krsta za razne neprijatne radnje napravilo je od ovog filma klasik čitavog žanra ali i filma kao takvog.

Film je postao zvanično prvi horor koji je nominovan za Oskara za najbolji film, a osvojio je dva, za najbolje zvučne efekte i Vilijam Piter Blati, koji je uradio adaptaciju scenarija na svoju knjigu.

Sve oko filma „Isterivač đavola“ je potpuno drugačije i specijalno. Reditelj Vijam Fridkin je dve godine pre toga osvojio Oskara za režiju za „French Connection“, ali nije želeo da ide na sigurno, već su upustio u žanr koji su tinejdžeri obožavali, ali filmske strukture generalno prezirale.

Pored proslavljenih glumaca Elen Burstin i Maksa von Sidova, veliku ulogu je preuzeo i Džejson Miler, pisac i pozorišni glumac bez nekog većeg iskustva, koji je ulogu dobio na Fridkinov zahtev.

Zbog provokativne teme mnogi reditelji pre njega su odbijali da priđu ovoj priči, kao i glumice kojima je nuđena uloga 12-godišnje Regan. Odnosno, roditelji mladih glumaca nisu želeli da svojoj maloletnoj deci dozvole da snimaju ulogu koja je u sebi imala napisanu masturbaciju sa krstom.

Sve do porodice Bler. Linda Bler, obična 12-godišnjakinja osvojila je reditelja Fridkina time što je pročitala knjigu i što nije moralo da joj se specijalno objašnjava šta sve znači to što njen lik radi.

U filmu, demon kog je otac Merin (von Sidou) pronašao u Iraku, nađe se nekim čudom u Americi, u kom samohrana majka (Burstin) živi sa ćerkom koja postaje sve više odsutnija i odsutnija, zatim besnija i neprilagođenija, da bi počela fizički da se menja, a đavo počinje da komunicara kroz nju.

Nakon toga gledamo klasičnu borbu dobra i zla, ali za potrebe filma ogoljenu na onu iskonsku, u kojoj se dva sveštenika bore protiv demona za dušu devojčice. Borba oca Karasa i oca Merrina protiv sila tame je narativ koji prevazilazi horor žanr, čineći film relevantnim i upečatljivim čak i danas.

Fridkin je radeći na filmu „Isterivač đavola“ prikazao masterklas u stvaranju jezive atmosfere. Od upečatljivog zvučnog zapisa do slabo osvetljenih setova, svaki element doprinosi osećaju straha koji prožima film.

Lokacija u Džordžtaunu dodaje dodatni sloj realizma, zbog čega se zapitate da li gledate film ili dokumentarac o natprirodnim pojavama.

U eri pre nego što je CGI izdominirao industrijom, „The Exorcist“ se oslanjao na praktične efekte koji se još uvek drže iznenađujuće dobro. Vrteška glave, levitacija i čuvena scena raspeća Linde Bler postignuti su kombinacijom pametnog rada sa kamerom, protetike i dobre staromodne kreativnosti. Jednostavnost ovih efekata doprinosi njihovoj trajnoj moći.

Kao i uvek kad se sretnu dva jaka autora na jednom projektu, dođe do sukoba i razmirica. Pa je tako Blati, pisac knjige i scenarista bio otvoreno katolik, dok je Fridkin bio jevrejin ateista.

Blati je pisao i želeo film o snagi vere, dok je Fridkin našao horor u potpuno slučajnoj situaciji koja može da zadesi jednu porodicu, u ovom slučaju ćerku ali i majku. Njihovi oprečni stavovi si doveli do toga da i pored uspeha filma njih dvojica nisu pričali sve do 2007. godine kad su se pomirili.

Pored filma, ostaće upamćena i muzika. „Tubular bells“ Majka Oldifilda nije pravljena za film, ali je u njemu iskorišćena, i upravo zbog ovog horora je postala popularna i ušla je u panteon jezivih melodija, zajedno sa Karpenterovom Noći veštica i Badalamentijevom temom za Tvin Piks.

Na samoj premijeri, ali i kasnijim projekcijama prijavljena su povraćanja, padanja u nesvest i nravno histerična plakanja. Čak šta više, ljudi su se utrkivali da zbog svih ovih navedenih disciplina odlaze u bioskop i gledaju film.

Od onih, rekla kazala priča, imamo i potencijalne srčane udare, ljude koje su na nosilima iznosili sa projekcija kao i jednu ženu koja je doživela pobačaj. Ono što je potvrđeno je da su sveštenici dolazili na projekcije da isteruju đavola iz samog filma.

Film je prvi put emitovan dan posle Božića, jer je produkcijska kuća želela da izbegne kontraverze emitovanja pre praznika. Fridkin je bio ljut jer je mislio da će ta odluka ugroziti komercijalno film. Svi su pogrešili, jer nisu izbegnute kontraverze, a film nije moglo ništa da ugrozi komercijalno. Zaradio je 1,9 milion u prvoj nedelji, 66 miliona ukupono do kraja 1974. godine, kao i 441 milion do današnjeg dana.

Isterivač Đavola – Vernik

Pedeset godina kasnije film ima nemerljiv uticaj na svetsku kinematografiju. Ipak, pored uticaja na talentovane autore koji su stvorili male i velike psihološke trilere i horore, stvorio je i gomilu nastavaka, loših kopija a ove godine i jako loš rimejk/nastavak.

Vilijam Fridkin, poznat kao reditelj bez dlake na jeziku i kao neko ko je često umeo da se posvađa sa kolegama kao i da mlađe reditelje pljucne i stavi na svoje mesto, kad je čuo da će reditelj Dejvid Gordon Grin rimejkovati njegovo remek delo (prethodno radio na istom takvom nastavku za Noć veštica), poželeo je samo da nakon svoje smrti do kraja Gordon Grinovog veka opseda njegovu kuću kao duh.

Fridkin je umro ove godine par meseci pre premijere novog Egzorcista. Da li opseda Gorodna Grina kao neka vrsta nečastive sile, nija nam poznato, ali možemo da se nadamo.