Isti ljudi koji su zagorčavali život vama, čine to i vašoj deci

I očito je da je jedan veliki broj aktera i dalje tu. S druge strane, mora se reći, u ovih petnaestak godina se videlo da ipak u Srbiji postoji princip promenljivosti vlasti i ja mislim da niko ne može da se oseća baš apsolutno sigurno na toj poziciji”, kaže za Danas Vladimir Arsenijević, pisac i osnivač Krokodila, upitan da prokomentariše to što političkom scenom haraju isti ljudi koji su kreirali politiku devedesetih godina.

Ne dopada vam se teza povratka u devedesete, ali u literaturi eto vas ponovo u „Kloaki“. Laguna je nedavno objavila knjigu „Ti i ja, Anđela“, novu verziju nastavka romana „U potpalublju“. Kako je došlo do toga da se ponovo bavite tim periodom?

– Mene su ljudi povezivali s tematizacijom 90-ih jer sam s tim krenuo ali zapravo sam o tim godinama pisao samo dok su trajale. Ja sad vidim da je meni zlo od te teme, ali sam imao problem sa „Anđelom“.

Kakav problem?

– Hteo sam da je popravim i napišem ponovo. Čekao sam da dođemo do određene tačke, budući da je postpetooktobarska realnost bila takva da i dalje ima mnogo problema, ali smo ipak napravili rez. Milošević je u Hagu. Nešto će se dogoditi. I, mislio sam kao sačekaću ja neki broj godina da se dovoljno odmaknemo od 90-ih, pa da ih gledam s čudom kako je takva prošlost uopšte moguća. S druge strane realnost se mnogo promenila i ona je daleko manje depresivna sada nego što je bila 90-ih. Opet osećam i kontinuitet sa tim vremenom. Tako sam zaključio da nema tu šta da se čeka. Nećemo mi nikada biti nikakva Švajcarska iz koje ću ja pisati sa nekom benevolentnošću prema dobu koje je prošlo.

Mnogi veruju da je potrebna istorijska distanca da bi se pisalo o prošlosti. Vi mislite da je to zapravo mit?

– Iz strogo književnog ugla kada sam o tom vremenu pisao, ono što je mene interesovalo nisu bili nikakvi konkretni zaključci, niti sam se bavio rasplitanjem istorijskih i političkih okolnosti, nego sam se vodio stomačnim osećanjem. Za mene je u književnom smislu čak bilo bolje da se nalazim blizu tih događaja nego da sam dalje od njih. S druge strane, ako se vi bavite odgovornostima, istoričari tako funkcionišu, onda je jako dobro da od svih tih zbivanja protekne 20–30 godina, pre nego što krenete bilo šta o njima da pišete. Za mene kao pisca je to bilo apsolutno bespredmetno i jako mnogo su me zbog toga mlatili po glavi. Devedesetih su mi doslovno govorili da je nemoguće da pišem o tom vremenu jer nemam istorijsku distancu. A meni je građa koju sam zapisivao 90-ih potpuno prihvatljiva.

Koji su razlozi uslovili rimejk «Anđele»?

– Osećaj da sam ostavio nešto nedovršeno što je jednim delom skrenulo u smeru koji nisam planirao a što je bila posledica spleta okolnosti – da sam ja pisao tu knjigu „U potpalublju“ u stvarno blaženoj anonimnosti, da se potom desila ta već predosadna stvar sa Ninovom nagradom. Valjda svako razume da u tim izmenjenim okolnostima nije lako pisati na isti način na koji ste navikli. U mom slučaju je postojao popriličan pritisak izdavača i javnosti. Em je to bila moja prva knjiga, em dobila dvadesetak prevoda, em po njoj bila predstava u JDP-u. I svi su me čekali…

Na nož? Kako je to delovalo na vas?

– Kod mene je to rezultiralo složenim gađenjem prema tom tekstu, prema samome sebi, čak i prema činu pisanja. Počeo sam da razmišljam – pa dobro nisi ti sad baš ni neki apsolutni pisac jer sam se bavio raznim stvarima u životu i uživam i danas u tome. Kad sam 1999. konačno otišao u Meksiko, svirao sam u bendu. To je bilo veoma okrepljujuće spram svih tih, kako mi se činilo, trauma koje mi je pisanje donelo. Osetio sam da je prošlo jako mnogo vremena i da mogu da se vratim. Ne samo knjizi „Anđela“, to jest, „Ti i ja, Anđela“ u ovoj verziji, nego i tim dvema knjigama koje treba da zaokruže najavljenu tetralogiju „Kloaka Maksima“.

Kako izgleda proces pisanja rimejka knjige i da li ste iz njega nešto naučili?

– To je mučan proces. Čim nešto prepravljaš, znači da si nezadovoljan, ali je stvar zrelosti da prepoznaš da je to u polju intimnog. Ne želim da dajem poređenja koja bi rezultirala kretenskim zaključkom, ali recimo sportisti, kojima se čitav svet divi, ne porede sebe spram neke objektivnosti već spram osećaja subjektivnih mogućnosti. On može da bude apsolutno nezadovoljan svojim rezultatima. Shvatio sam i da je dobar deo tehnike pisanja romana, čini mi se, zapravo cizeliranje, bavljenje detaljem, a jedan veliki deo zrelosti u mom slučaju jeste bio da se oslobodim te neuroze. Da počnem da verujem u prvu ruku, da dopustim da me vodi malo više spontanosti. To sam konačno ostvario time što sam počeo da pišem rano ujutru.

Zašto u to doba?

– Tada su moji mehanizmi slabiji zato što sam još uvek pospan. Dogodi se neki automatizam koji i mene samog iznenadi. Mislim da je to dobro za mene budući da sam stalno u nekoj vrsti opresivne racionalnosti. Ponekad mislim da se to vidi i u mojim knjigama gde se nikad još dosad nije dogodilo ništa što inače ne bi moglo da se desi u svakodnevnoj realnosti. Mislim, niko još nije poleteo. Čekam da otvorim i to polje.

Ima komentara da su junaci vaše knjige nezreli zato što koriste heroin.

– Za urbanu kulturu Beograda na prelazu iz 80-ih u 90-e godine heroin je igrao važnu i prilično morbidnu ulogu. To se najjasnije vidi i po tome što ceo bend, kao što je Ekatarina Velika, ne postoji. Heroin je potpuno prošarao tu scenu, koja se formirala oko SKC-a i unaokolo. To je ranih 80-ih ličilo na neku vrstu slatkog života. Ali veoma brzo, već polovinom i krajem 80-ih, nastao je užas. Desio se čitav talas smrti kao rezultat overdoza, ejdsa koji se tada pojavio u Beogradu. Mislim da sam to rekao i „U potpalublju“. Čitav talas smrti, koji je pogodio tu neku zlatnu mladež iz 80-ih godina bio je uvertira za ono što će uslediti dalje – masovno razaranje 90-ih kada heroin opet nije nestao, nego postao državni projekat. Tokom čitavih 90-ih znalo se ko diluje heroin, koji je bio prilično dostupniji od mnogih lakih droga. Čak je usledio i onaj krunski dokaz nakon petooktobarske revolucije kad su upali u trezor Narodne banke i tamo pronašli pola tone nekantovanog i neobeleženog heroina, što je direktan dokaz da se država time bavila. Tako da je priča o heroinu priča o sublimiranom stanju 80-ih i 90-ih godina.

Koliko je knjiga autoportret?

– Pa, nije. Meni je bilo smešno što su ljudi čak tamo 90-ih pitali: „Šta ti radi Anđela?“. Ona je autoportret u tom smislu da sam ja tada, bližeći se tridesetoj godini života, bio prilično depresivan zbog raznih svojih neuspeha i pogrešnih životnih odluka. A onda uviđajući da sve odlazi dođavola. U tom smislu, naravno, nisam bio jedini, koji ima isto toliko godina, u braku je, radi glupi posao, živi u iznajmljenom stanu i trudi se da izađe na kraj sa svim sr….a oko nas. Hoću da kažem da sam više pisao o tipu kojem sam osećao da pripadam pre nego o nekom konkretnom liku, a pogotovo ne o samome sebi.

Da li ste zadovoljni novom verzijom „Anđele“?

– Sad mi se čini da jesam, ali pošto sam rekao da mi sve zauvek ostaje otvoreno ko zna kako ću o tome misliti za koju godinu. U svakom slučaju, korigovao sam one stvari koje su mi jako smetale. Dosta je toga izbačeno, a još mnogo toga dodatog, a ostatak značajno promenjen. Ova verzija ima sto strana više nego prethodna. Još na početku kada je „Anđela“ objavljena, najviše me je nervirala ta moja rečenica koja postala kompleksna i floralna. Ja mislim da sam na sopstvenu štetu previše čitao Prusta u to vreme i dozvolio da na mene izvrši uticaj koji nije bio baš srećan u svakom pogledu. U novoj verziji knjige je rečenica mnogo kompaktnija, dinamika pripovedanja brža, misao jednostavnija i knjiga je više koncentrisana na ono šta se događa a ne na neku introspekciju koja je možda dominirala u prvoj verziji.

Zašto vam je bilo važno da knjiga uključi hronologiju događaja kod nas i u svetu?

– Činilo mi se pametnim zato što se sad suočavamo sa generacijom čitalaca u svojim dvadesetim. Knjiga se događa u vreme kada su se oni otprilike rodili ili se čak nisu ni rodili. Kako ja ne osećam obavezu da unutar knjige previše objašnjavam, smatrao sam da bi bilo dobro da nove generacije njenih čitalaca imaju kopču prema tom periodu. I ja nekako volim tajmlajnove, a činilo mi se interesantnim da napravim međuodnos događaja kod nas i u svetu da bih možda još više produbio osećaj koliko smo bili mimo zbivanja u to vreme.

A kako komentarišete političku scenu danas, kad su na vlasti ljudi iz 90-ih? I to što se ponovo zaoštrava retorika između Hrvata i Srba?

– Nisu tu problem Vučić i naprednjaci. Naš problem je sa ljudima koji su trebali da predstavljaju kontratežu toj politici a koji su se olako prodali. Na kraju, ni to nije samo srpski problem. Imali ste sad Milanovića na delu sa braniteljima. Ono što, čini mi se, remeti moguće napretke jeste apsolutni osećaj nepoverenja u bilo koju paradigmu izuzev te ratno-etno-nacionalističke. Tako je svugde u regionu, te time čak i oni političari koji nominalno zastupaju drugačija politička stanovišta jedva čekaju da se prodaju. Takođe, ono što je bilo jadno i patetično u doba vladavine demokrata u Srbiji jeste to koliko su olako počeli da veruju u to da bi oni mogli da predstavljaju tačku sabornosti koja je isto nacionalistička ideja. I otuda to grljenje sa Dačićem, Dodikom, sa svima koji bi trebalo da predstavljaju jasno razgraničene političke protivnike. Sa kojima, naravno, valja imati razuman odnos, ali ne to ljubljenje i grljenje na javnoj sceni. Utoliko je ova vlast naprednjaka nešto drugačija.

Oštra naprednjačka usmerenost

Upitan u kom smislu je naprednjačka vlast drugačija, naš sagovornik objašnjava: „Mislim da oni sebe više doživljavaju kao neku vrstu pokreta nego političke partije. Jako su oštro usmereni spram svojih političkih protivnika, doživljavaju ih kao neprijatelje, i to se videlo u Skupštini čak i u situaciji gde su oni zaista marginalizovani i ne predstavljaju konkretnu pretnju. A s druge strane imaju totalizujući odnos prema vlasti, željni što više toga da sakupe na gomilu pod svoj kišobran.“

Živa građa‘]

Na pitanje može li knjiga da se dovrši, Arsenijević kaže da sa svojim to dosad nije uspeo i da oseća da su sve one, na izvestan način, otvorene. „Ne doživljavam svoje knjige kao neke spomenike samom sebi, čak ni ‘U potpalublju’ koja mi je stvorila temelj od kojeg sam krenuo. Opet, ja to vidim kao živu građu“, kaže naš sagovornik.