Vladimir Džamić, foto: Natalija JakovljevićFilm „Izgubljena secesija“, prikazan u Art bioskopu „Lifka“, nastao je kroz projekat koji je realizovao Republički zavod za zaštitu spomenika kulture. Prikazuje sedam važnih objekata u Subotici i njenoj okolini građenih u stilu secesije koji su vremenom zaboravljeni i nestaju.
„Ove objekte smo relativno izgubili skoro i narativ ovog filma je bio takav da se bavimo secesijskim objektima koji su nestali u našem vremenu, u poslednjih nekoliko decenija, čega smo mi svedoci“, kaže za Danas istoričar umetnosti-konzervator iz Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Beogradu, Vladimir Džamić.
Džamić, koji živi sa svojom porodicom u Subotici, podseća da je ovaj grad imao secesijske građevine koje su stradale tokom istorije, i da ih je najviše stradalo tokom savezničkog bombardovanja u Drugom svetskom ratu, ali da su se u filmu dotakli zapravo onoga što je nestalo, u periodu između 2007. i 2013. godine.
„To je nešto što se desilo pred našim očima i to je nešto što je sa našeg stanovišta neprihvatljivo. U svim segmentima života dominira jedno ogromno licemeje. I poziv da napravimo ovaj film bile su te secesijske table koje su se pojavile na ulasku u grad – ’Grad secesijske arhitekture’. Pa, kako je moguće da taj grad secesijske arhitekture uništava secesijsko nasleđe“, ocenjuje Džamić.
Dešava se još jedan proces u Subotici, dodaje, koji je vrlo aktuelan – menja se ambijent u kome ovo preostalo secesijsko nasleđe živi među nama.
„Grade se sumanute zgrade bez ikakvih estetskih kvaliteta, koje ničim neće doprineti boljoj i lepšoj budućnosti ovog grada. I to je zaista neprihvatljivo. Pored samog fizičnog nestajanja objekata secesije i drugih istorijskih stilova u Subotici, dešava se i strašna promena ambijenta u kojem se to secesijsko nasleđe nalazi“, smatra Džamić.
Podseća da je čuveni arhitekta Ferenc Rajhl bio prvi od arhitekata koji je prihvatio secesiju u Subotici, iako je ranije stvarao u stilovima koji su joj prethodili.
„U ovom filmu smo se bavili Rajhlovim kućama u ulici Vase Stajića koje su srušene, a bile su najstarije secesijske palate. Da li je potrebno da kažem da Rajhl ima svoj trg, svoj park, ali nema svoje najstarije kuće? Pored toga smo se bavili nekadašnjim Hajzlerovim kupatilom, i kafeom Papilon, za koga možda još uvek ima nade. Nadamo se da je sve to na jednom mestu i da možda postoji mogućnost da se taj enterijer u nekom drugom prostoru obnovi“, ocenjuje Džamić.
„Lokalna vlast je licemerna“
Podseća da pojedini gradski funkcioneri govore zaista o značaju očuvanja kulturnog nasleđa, ali još uvek nismo videli da nešto rade po tom pitanju.
„A, u stvari, oni ne bi trebali ništa o tome da govore, oni bi zaista trebali to da rade, s obzirom da je očuvanje kulturnog nasleđa u Subotici u interesu svih građana Subotice. I to je nešto što se podrazumeva i o tome ne bi trebalo da bude neke priče. Tu opet možemo da se vratimo na ovo licemerje, jer ako jedno govorite, a drugo radite, onda ste prilično licemerni i na neki način, pre ili kasnije, taj račun će doći na naplatu. Nije dovoljno da govorimo da u gradu ne treba da se u samom centru podižu novi objekti visoke spratnosti i velike površine, nego je potrebno da se to više ne dešava“, kaže Džamić.
Napominje da se vrlo dobro zna da o tome odličuje Gradska uprava i Skupština kroz donošenje različitih planova višeg i nižeg reda, ali da ne bi trebali o tome ništa da govore, već je dovoljno da takve planove donose.
Prema njegovim rečima, vlasnici koji žive u mnogim subotičkim istorijskim građevinama koje se nalaze u centru grada, nisu u finansijskoj mogućnosti da te objekte održavaju na pravi način, a sa druge strane je problem kompleksan da se novac iz gradskog, pokrajinskog ili državnog budžeta ulažu u obnavljanje privatnih objekata jer taj problem zahteva jedan kreativan pristup.
„Potrebno je da se osmisli neko rešenje koje je kreativno, koje je u skladu sa zakonima, a koje će omogućiti da ljudi koji žive u tim građevinama dobiju bolji kvalitet života, da te građevine lepše izgledaju, a neke od njih su i opasnost za prolaznike“, navodi naš sagovornik.
Održavanje istorijskih građevina nije jeftino, podseća Džamić i dodaje da se možemo služiti kreativnim iskustvima drugih gradova koji se nalaze u mreži Evropskih gradova secesije, gde i Subotica pripada, jer je svaki do njih razvio različite mehanizme i veoma su voljni da podele svoja iskustva sa drugima.
“Naravno, potrebno je da grad Subotica ta iskustva i te savete zatraži i da bude aktivna na tom polju. A za to su potrebni ljudi koji su dovoljno edukovani, koji su dovoljno stručni i koji mogu takve programe da donesu u grad“, poručuje Džamić.
„Secesija je sloboda“
„Secesija je sloboda zato što je trenutak kada se pojavila bio jednostavno prekid sa svim istorijskim stilovima i umetnici su osetili slobodu kakvu nikada ranije nisu, ne samo vekovima ranije, nego bukvalno milenijumima ranije“, smatra naš sagovornik.
Kako navodi, umetnici koji su stvarali u vreme secesije bili su u prilici da stvaraju za sve društvene slojeve, pa je to bio početak jedne industrijske proizvodnje, posebno kada je primenjena umetnost u pitanju, a upotrebni predmeti su veoma važni u secesiji, u prethodnim istorijskim epohama, oni su uglavnom bili prilagođeni samo višim društvenim slojevima.
„Umetnici secesije dobili su jedan građevinski materijal koji do tada nije postojao, to je armirani beton. To se bukvalno dešava u poslednjoj deceniji 19. veka, a armirani beton je doneo sa sobom slobodu u novim strukturama, novim formama i novim arhitektonskim oblicima“, navodi Džamić.
Kako objašnjava, oni su odbacili stege koje su različiti istorijski stilovi vekovima ranije nosili sa sobom, i mogli su da stvaraju sa dosta slobode.
“Zato je secesije i u vremenu u kojem mi živimo, posle više od jednog veka izuzetno atraktivna. Secesija je i dalje aktuelna i ona privlači veliku pažnju, upravo zato što ona predstavlja – slobodu“, kaže Džamić.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
