Ištvan Sabo: Svaka umetnost je politična, čak i kad autor kaže da nije

Nova generacija potpuno različitih autora, ali jedinstvenih u svojoj ljubavi prema sedmoj umetnosti, učinila je da Mađarska ponovo postane mesto odakle dolaze samo dobri filmovi. Ovogodišnji Fest predstaviće neke od najvažnijih autora koji poslednjih godina pomeraju granice filma, poput Kornela Mundruca, ali i pokazati šta rade njihove starije kolege, koje su 60-ih i 70-ih godina od Mađarske napravili vodeću kinematografsku silu u svetu. Među njima pre svega treba pomenuti Martu Mesaroš, čiji se novi film „Aurora borealis: Severna svetlost“, o nevidljivoj generaciji dece rođene iz ljubavi ili nasilja u periodu rata i okupacije, takmiči u glavnom programu za nagrade 46. Festa. Ipak, najvažniji gost svakako je ovogodišnji dobitnik Festove nagrade Beogradski pobednik za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti Ištvan Sabo.

Reditelj koji je Mađarskoj doneo prvog Oskara 1982. godine u Beogradu je boravio manje od 24 sata. Svojom jednostavnošću i harizmom ostavio je nezaboravan utisak, kako kod novinara, kada je pravo sa aerodroma stigao na konferenciju, tako i kod publike. „Prava nagrada za mene je činjenica da je toliko ljudi u publici. Odavno to nisam video“, kazao je kultni mađarski reditelj na otvaranju Festa koga je prepuna sala Sava centra pozdravila ovacijama.

Zasluženo za autora nezaboravne trilogiji – „Mefisto“, „Pukovnik Redl“ i „Hanusen“, i reditelja ostvarenja „Sastanak sa Venerom“ (sa Glen Klouz), „Na čijoj strani“ (sa Harvijem Kajtelom i Stelanom Skarsgardom), „Kao Julija“ (sa Anet Bening), „Sanšajn“ (sa Rejfom Fajnsom i Rejčel Vajs) i „Vrata“ (sa Helen Miren)… od koga je Rejf Fajns, kako je svojevremeno izjavio, najviše naučio o glumi.

Govoreći o novoj generaciji filmskih autora u kratkom razgovoru za Danas, kazao je da ne misli da danas zaista postoji veliko interesovanje za mađarsku kinematografiju.

„Ne bih rekao da su svi mađarski filmovi danas popularni. To je tek nekoliko autora i nekoliko filmova. Laslo Namaš je dobio Oskara, i to čini njegov film ‘Šaulov sin’ interesantnim publici. Isto važi i za Idliko Enjedi, koja je dobila Zlatnog medveda za ‘Na telu i duši’, koji je sada nominovan za Oskara. Videćemo šta će se dogoditi za nedelju dana. Ali zato su festivali i nagrade tako važni. Oni bude interesovanje kod publike“, smatra Sabo. On, ipak, ističe da je reč o odličnim filmovima i da je sve što ih prati generalno dobro za mađarski film.

Na pitanje misli li da se savremeni autori u Mađarskoj koji se bave važnim, ali često kontroverznim temama, suočavaju sa cenzurom, odgovara da nije baš tako.

„Ne bih rekao da imaju probleme da snimaju filmove. Dobili su novac za te filmove, zar ne“, dodaje. On se nada da će i sam uspeti da snimi svoj naredni film. „Nadam se da je u savremenoj Mađarskoj moguće snimiti film kao što je bio ‘Mefisto’. Videćemo. Čekam svoj sledeći film. Tada ću znati odgovor na to pitanje“, kaže Sabo.

Ovaj autor bio je jedan od reditelja koji su za vreme političke diktature u Mađarskoj uspevali da govore o tome kako ideologije i istorijske promene utiču na obične ljude. U fokusu Sabovih filmova najčešće su bili umetnici pred moralnim dilemama, kao junak njegovog „Mefista“ Hendrik Hofgen, glumac koji zarad svojih ambicija prodaje dušu đavolu, odnosno izdaje svoja uverenja i pristaje na kompromise.

„Svaka umetnost je politična. Uvek je politična. Čak i kada neko kao reditelj kaže da nije političan, i to znači da je političan“, kaža Sabo za Danas.

Reditelj, koji je dva puta nagrađen u Kanu (najbolji scenario za „Mefista“ i nagrada žirija za film „Pukovnik Redl“), za sebe kao umetnika kaže da je samo pripovedač. „Volim da pričam priče o ljudima koji su interesantni. Mi u srednjoj Evropi smo puni iskustva u pričanju priča“, dodaje.

Film, kako kaže, mora pre svega da bude zanimljiv. „Dobri filmovi moraju da imaju neku poruku i vrednosti i moraju da dirnu gledaoca tako da oni postanu njihovo lično iskustvo. Ali film uvek mora da bude zabavan. Kao što je Bunjuel rekao, film može da bude sve na svetu, ali ne sme da bude dosadan“, ističe reditelj.

Iako smatra da je kinematografija danas ugrožena, i da je pitanje koliko će publike u buduće gledati filmove, on od sedme umetnosti ne odustaje. Planira da snimi novi film (poslednji „Vrata“ snimio je 2012. godine). Trebalo je da to da bude adaptacija jedne knjige Šandora Maraja, koju je uradio britanski scenarista Kristofer Hampton.

„On je fantastičan scenarista i reditelj. Napravio je odličan scenario i hteli smo da napravimo film zajedno. Ali nismo u tome uspeli jer prava za snimanja te knjige ima neka druga producentska kuća“, objašnjava Sabo, koji sad traga za drugim pričama.

Makavejev

„Ovo nije moja prva poseta Beogradu, sećam se svog prethodnog boravka, dragih prijatelja, među kojima su LJubiša Samardžić i Eva Ras. Sećam se sjajnih filmova Dušana Makavejeva, želeo bih da kažem sa koliko prijateljstva i ljubavi mislim o njemu i sa koliko divljenja se sećam njegovih filmova“, kazao je na dodeli nagrade Ištvan Sabo, koji je u Beogradu boravio 1988. godine kao gost predavač na Fakultetu dramskih umetnosti. I tokom dana se na konferenciji za novinare prisetio slavnog reditelja. Govoreći o budućnosti filma, istakao je da se nada da u našim filmskim školama ima studenata koji će u budućnosti praviti filmove kao što su „Čovek nije tica“ i „LJubavni slučaj službenice PTT-a“. „Ako neko od vas poznaje Dušana Makavejeva, neka mu prenese da za njega gajim ogromnu ljubav i poštovanje“, poručio je Sabo.