Italijanski koreograf Jakopo Godani: Birokratija je pregazila umetnički svet

Naravno, za Beogradski festival uvek želim nešto najbolje – kaže u intervjuu za Danas italijanski koreograf Jakopo Godani, umetnički direktor Drezden Frankfurt kompanije.

Razgovor je vođen u Operi i teatru Madlenianum neposredno pošto su utihnule ovacije kojima je beogradska publika u subotu pozdravila svetsku premijeru njegovog komada “Šuplje kosti”, čija su dva izvođenja tokom proteklog vikenda zatvorila ovogodišnji 18. BFI.

Kakva će biti sudbina ovog komada posle Beograda?

– Trenutno nije lako ostvariti sve planove za gostovanja i nastupe. Osim toga, ovo je vrlo zahtevan komad u tehničkom smislu. Zahteva mnogo tehnike i nije ga lako premeštati sa scene na scenu i izvoditi. Ali, plan je da nastavi da živi na evropskim scenama.

Ovo gostovanje Drezden Frankfurt kompanije je više puta odlagalo zbog pandemije virusa korona. Bilo je planirano u aprilu 2020. sa predstavom “Alter ego”. Da li je pandemija izuzetak ili često preispitujete svoja dela, kao što je bio slučaj sa ovim što se završilo potpunom metamorfozom u nov komad “Šuplje kosti”? Koliko se razlikuju ova dva komada?

– Prošli smo kroz jezivo vreme u kome smo na nedeljnoj bazi morali po nekoliko puta da se testiramo. Ali, to nam je s druge strane omogućilo da radimo u sali i da budemo zajedno. Da nije bilo mogućnost da uđem u baletsku salu, ne znam šta bi se sa mnom dogodilo. “Alter ego” i “Šuplje kosti” su dve potpuno različite produkcije i umetnička univerzuma – različiti narativi, koreografija, kostimi… Inspiracija za “Alter ego” bio je deo nemačkog ekspresionizma, a telo igrača korišćeno je kao neka vrsta “igračke na navijanje”, što je uslovilo i vrstu pokreta. Koreografska inspiracija za “Šuplje kosti” bila je želja da se razvije nešto novo i drugačije u pokretima ženskog tela. Ono što smo u potpunosti promenili u koreografskom smislu jeste da smo išli dalje u radu sa devojkama na ‘špic patikama’ i njihovom korišćenju. NJihova tela se sada veoma slobodno kreću, što nije slučaj kada se žensko telo nalazi na vrhovima prstiju. Telo je obično vrlo statično i stabilno da bi moglo da stoji na prstima i izmeštanje iz te ravnoteže je opasno. Ali, mi smo upravo to i hteli – da kretanje bude takvo da impresionira na tim “špic patikama”.

Šta je dramaturška i konceptualna ideja koja stoji iza novog komada?

– Dramaturška ideja je da na indirektan način – direktno danas to nije moguće bez posledica – govorimo o teškoj situaciji i opstanku kulture i kreativnosti između korporativne umetnosti i birokratije, nacionalne i regionalne administracije koje u današnje vreme otežavaju život umetnika. Želeli smo da na indirektan način kritikujemo ovo što se dešava jer je birokratski svet koji diktira kulturu zapravo pregazio umetnički svet. Reč je o veoma jakom uticaju politike, koja ima svoju agendu. Ne bih nikog da povredim i prozovem, radi se o refleksiji sveta u kome živimo na kulturu i umetnost. Sve je manje umetnika u umetnosti, a sve je više onih koji se samo dobro snalaze i kreću kroz taj politički kontrolisan svet i ambijent.

Šta je odgovor umetnika na takvo stanje i da li će u civilizaciji u kojoj živimo u nekom trenutku doći do sudara između nametanja uniformne korporativne svesti i kreativnosti i slobode, što ne pogađa samo umetnike?

– Ne znam šta bi mogao da bude odgovor, ali znam da su mnoge moje kolege nesrećne, da duboko pate zbog toga i da se o tome govori. Prateći pravila novog sveta kreativnost i sloboda su već dosta propatile. Jedna prijateljica mi je baš danas poslala staru reklamu iz šezdesetih godina prošlog veka u kojoj ima toliko kreativnosti i ideja da to nije samo puko reklamiranje proizvoda. Zapravo se taj proizvod najmanje i vidi, sve je vatromet ideja da se sada prosto začudite kako je to nekako ranije bilo drugačije i kako ste zapamtili tu vrstu poruke, iako je prošlo možda 40 ili više godina.

Kakva nas umetnost čeka posle pandemije, pre svega kad je reč o igri?

– Nadam se da biti utemeljena na ljudskim principima i vrednostima, a ne samo na nečem što je fensi i drugačije po svaku cenu. Ono što mislim da nam je potrebno jeste da se osećamo voljenim i sigurnim.

Vaš rad se ne zastavlja samo na koreografiji već ste neka vrsta “totalnog” autora – bavite se i sa kostimom, svetlom, zvukom, vizuelnim efektima… Šta su prednosti, a šta izazovi i rizici takvog autorskog pristupa?

– Radim sve to jer se osećam dobro u tome. Nemam osećaj da rizikujem. Kad se, recimo, bavim svetlom, nisam tip koreografa koji na kraju kreacije izađe sa dizajnerom rasvete na scenu i samo mu govori o bojama koje treba da upotrebi. Ja sam neko ko zna da vodi svetlo – veoma dobro poznajem tehnologiju, sve tipove rasvete i sva dostignuća u tom segmentu. Puno vremena posvećujem i kostimima, razmišljam i crtam. Kad radim kostim, tačno znam šta želim i sve to pretvaram u crteže. Stalno radim na idejama koje na kraju želim da postavim na scenu.

To je krajnje renesansni pristup u korporativnom vremenu.

– Apsolutno (smeh). Moramo da radimo na tome da nove generacije ne zaborave šta je zaista dobro, kreativno, lepo i važno. Treba im pokazati sve što danas postoji, ali i ono što je nekada postojalo, pre njih. Za umetnike je veoma važno da znaju odakle dolaze i da imaju iskustvo da bi njihova umetnost dobila neki svoj pravac i specifičnost.

Koliko je teško voditi kompaniju koja radi paralelno u dva grada i dve pokrajine i šta znači biti Italijan u Nemačkoj?

– Proveo sam mnogo godina u Nemačkoj i tamo se osećam kao kod kuće. Ono što je teško u vođenju kompanije u dva grada u Nemačkoj jeste to što se borite sa dve administracije. Radeći sa dve državne i komplikovane organizacije morate da zadovoljite obe strane.

Kako birate igrače i odakle oni dolaze?

– Sa svih strana, ali na audicijama ima jako mnogo Italijana i to je razlog što ih u svakoj kompaniji procentualno ima nešto više od ostalih. Kriterijumi za audiciju u Drezden Frankfurt kompaniji su: inteligencija, otvoren um, fleksibilnost, radoznalost, naučni pristup istraživanju sopstvenog tela. U današnjem svetu u kome vladaju ‘kopi pejst’ principi jako je važno naučiti mlade ljude da shvate i prihvate vrednosti ličnog istraživanja, stvarnog iskustva i sofisticiranog pristupa.

Misterija “špic patike”

U čemu je tajna “špic patika”, bije Vas glas da svaki korak usavršavate u njima do krajnjih telesnih granica?

– Obožavam “špic patike” jer za mene prava misterija nije kako se popeti na vrhove prstiju, nego kako se sa njih spustiti. Zapravo sve vreme bavimo se time.

Karijera

Drezden Frankfurt kompanija je stari poznanik beogradske publike.

U Beogradu je prvi put gostovala na 13. BFI 2016, a naredne godine učestvovala je u programu svečanog otvaranja Muzeja savremene umetnosti.

Jakopo Godani je za koreografski triptih, koji je njegova trupa izvela na 16. Beogradskom festivalu igre, dobio Nagradu “Jovan Ćirilov za korak dalje”, koja mu je uručena prošle godine.

Pored baletskog obrazovanja stečenog u rodnoj Italji, Godani se usavršavao u Međunarodnom centru za igru Morisa Bežara u Briselu, gde je od 1990. osnovao sopstvenu kompaniju i započeo koreografsku karijeru.

Do 2000. je bio prvi solista u Baletu Frankfurt pod vođstvom svetski čuvenog koreografa Vilijama Forsajta, a koreografsku karijeru razvijao je u saradnji sa vodećim svetskim kućama.

Od 2015. nalazi se na mestu o umetničkog direktora Drezden Frankfurt kompanije, čiji se repertoar zasniva prvenstveno na njegovim delima.

Prevod sa engleskog jezika Aja Jung