Italijansko tkanje vojvode Preljuba

Kada je naš znameniti slikar Paja Jovanović, prihvatio porudžbinu Kraljevske vlade da za svetsku izložbu u Parizu 1900. godine izradi jednu monumentalnu kompoziciju, on je već imao dovoljno iskustava sa istorijskim temama, pa je tako sebi mogao dozvoliti slobodu da promeni prvobitnu ideju poručioca.

Umesto da naslika krunisanje Cara Dušana, odlučio je da tema bude svečanost proglašenja Dušanovog Zakonika.

Smatrao je da će izmeštanjem scene izvan hrama, na plato ispred crkve, dobiti širi spektar mogućnosti da iskaže snagu i slavu tadašnje srpske države.

Da je, kojim slučajem, ostao pri zamisli poručioca da prikaže scenu samog krunisanja, svi likovi na takvoj kompoziciji bi morali biti poređani na način primeren ponašanju tokom crkvenog rituala.

Ne bi bilo isukanih mačeva podignutih u znak odavanja počasti Caru, ne bi bilo šarolike gomile plemića u komešanju pred ulazom u crkvu, ni povetarca koji vijori zastave sa grbovima plemenitih srpskih rodova.

Ne bi bilo ni pojave veličanstvenog konjanika, u prvom planu desne strane slike, na ljutom „turnirkonju“, kako ga naziva sam slikar u svom pismu Petru Stevčiću iz aprila 1955. godine i navodi da je reč o istorijskoj ličnosti: vojvodi Preljubu. U pomenutom pismu Paja Jovanović dalje kaže:

„Srpsku vlastelinsku konjicu je Car naoružao iz Mletačkog arsenala. Stojan Novaković je pronašao u venecijanskoj arhivi pisma sa kojim Car poručuje 300 pancir opreme za svoje Srbe – I to je lako bilo rekonstruisati, a ja sam poručio takovo odelo prema Skaliger – Monumentu u Veroni.“

Tri viteza na konjima

Kakav je to „Skaliger – Monument“ u Veroni i ko je konjanik kome je taj spomenik podignut? Ne postoje indicije, odnosno, Paja Jovanović o tome ne piše, da li je spomenik lično video li je pak naišao na kakav crtež ili sliku, ali da je kojim slučajem navraćao u Veronu mogao bi ga vrlo lako pronaći na mestu koje je nezaobilazna turistička meta za sve one koji putuju tragajući za lepim prizorima.

To su Arke Skaliđere (Arche Scaligere), porodično groblje familije Dela Skala, podignuto u raskošnom gotskom stilu kao da nije rezano u kamenu već „heklano“ rukom vešte pletilje.

Porodica je, od rodonačelnika Jakobina dela Skala pa do poslednjeg izdanka loze imenom Guljelmo, tokom trinaestog i četrnaestog veka vladala Veronom, tada gradom – državom, koja se u zenitu soje moći prostirala od Beluna na severu pa sve do Parme i Luke (Toskana) na jugozapadu.

Pod njihovom vlašću Verona je doživela svoje najblistavije trenutke bogatstva i moći, kao i postepenog, ali neizbežnog pada pod dominaciju Milanskog vojvodstva i Venecijanske Serenisime. Uz sjajne građevine svojstvene tom vremenu, crkve, zamkove, čvrste i nepregledne zidine, Skaliđere istorija beleži i kao značajne mecene. U vreme svog najvećeg procvata Verona je bila stecište mnogih umetnika pa tu u periodu od 1312. do 1318. godine boravi i Dante Aligijeri koji upravo tu, u Veroni započinje pisanje svoje „Božanstvene komedije“.

Svi ovi detalji su za našeg slikara bili od trećerazrednog značaja. Njega su zanimali konjanici i njihova oprema.

Tačnije, to su njih trojica, tri rođaka Skaliđera: najstariji među njima je Kangrande, Mastino Drugi je njegov sinovac, a Kansinjorio sin ovog potonjeg. Ostali muški rođaci, a bilo ih je dosta (čak ni ako se ne računa buljuk vanbračne dece koja su pravljena po nekoj vrsti porodičnog običaja) takođe su sahranjeni na ovom malom groblju uz crkvu Santa Marija Antika, groblju čuvenom i po svojoj ogradi od kovanog gvožđa, pravim remek delom srednjovekovnog kovačkog umeća.

Po svemu sudeći, Paju Jovanovića je mogla ponajviše privući konjanička figura Mastina Drugog sa svim obeležjima raskošno opremljenog viteza i njegovog konja upravo spremljenih za učešće u nekakvom veličanstvenom viteškom turniru.

Konj i oprema vojvode Preljuba su ponajviše nalik upravo ovome modelu. Figura Kansinjorea je više nego obična i svojom romanskom jednostavnošću u oštrom kontrastu sa raskošnom gotikom postamenta na kojem se nalazi nešto iznad sarkofaga, dok je Kangrande izobražen jednim više nego modernim izrazom: vitez je opušten u sedlu na kaubojski način, glave lagano okrenute u levo sa lakim osmejkom na usnama kao da je prijatno iznenađen susretom sa posmatračem.

U levoj ruci drži opuštene uzde, a u desnoj mač, koji mu je „oduzet“ i pohranjen u sigurnost muzejskih vitrina. Konj je miran, opušten kao i jahač, takođe glave poluokrenute u levo, i kao da očekuje neki dar od posmatrača ili makar kofu hladne vode.

Originalna figura je izložena u muzeju Kastelvekio pa joj se može prići na pola metra i detaljno je osmotriti, dok je ona na vrhu zvonika crkve Santa Marija Antika, u stvari kopija osuđena da na sebe primi pogubni uticaj zagađene atmosfere.

Ispod konjaničke skulpture, a neposredno iznad ulaza u crkvu, nalazi se gospodarev raskošno izrađeni sarkofag sa ležećom figurom usnulog viteza, na njemu.

I otrovan i nije

Iako je svaki od Skaliđera ostavio za sobom značajan beleg u istoriji Verone i ovog dela Italije, ipak je u kolektivnom sećanju ovdašnjeg sveta najznačajnije mesto pripalo Kangrandeu, oko čijeg su se rođenja i smrti bile isplele različite misterije koje su se zadržale do dana današnjeg.

Prvi je u svom imenu poneo prefiks „Kan“ što je po narodnom verovanju bila posledica strašnog sna koji je, dan pre porođaja, usnila njegova mati Verde di Salicole, kada je videla ogromnog psa koji je svojim moćnim lavežom zatresao čitav (tada poznati svet).

Dvorski astrolozi su smatrali da je to dobar znak, pa su predložili da se dečaku uz ime Franćesko doda i „kan“ (na ovdašnjim jezicima – pas), pošto je ovaj pojam, kao i „vuk“ u našim krajevima tada imao svoju magijsku snagu.

Ipak, istina je bila nešto drugačija: otac novorođenčeta Alberto Prvi je bio veoma pasionirani čitalac kapitalnog putopisa „Milion“ koji je sačinio Marko Polo gde se slavi moć junaštvo Kublaj Kana.

Takođe je i mongolski Džingis Kan bio osoba od velikog (straho)poštovanja u tadašnjoj Evropi, pa je tako i nastalo ovo, pomalo neobično ime.

Zvanično, umro je u 38. godini života, nekoliko dana nakon što je osvojio Trevizo, jer se, navodno, umoran i pregrejan zbog teškog oklopa i vrelog letnjeg dana napio hladne vode sa izvora.

Priča je bila više nego naivna da bi bila istinita, pa se odmah rodila i sumnja da je „boljka“, stigla u nekakvoj kesici, ili lažnom prstenu, što je bio običaj tog vremena, naročito u vladarskim porodicama sa mnogo članova.

Sumnja je pala upravo na sinovca Mastina koji mu je, silovitošću i snažnom željom za vlašću ponajviše bio nalik.

Ništa nije dokazano, a i kako bi. Mastino je već zaseo na tron, pa bi svaka optužba na njegov račun bila skopčana sa velikim rizicima po tužitelja. I tako je sumnja ostala do dana današnjeg, tačnije do 2004. godine kada je odlučeno da sarkofag bude otvoren, a zemni ostaci Kangrandea podvrgnuti detaljnom ispitivanju.

I, potvrđeno je: ipak je otrovan. U njegovoj utrobi su pronađene čestice biljke digitale purpurea (crveni naprstak) koja je poznata kao veoma otrovna. To uverenje je opstojavalo sve ove godine kada je stigao jedan, mnogo detaljniji histološki nalaz koji je ukazivao na to da je Kangrande bolovao od veoma retke, genetske boljke poznate pod nazivom Pompeova bolest.

Bez da se ulazi u detalje anamneze, dovoljno je reći da je biljka crveni naprstak tada korištena upravo da bi ublažila nastale tegobe, za šta se koristi i dan danas.

Pri tome je veoma bilo važno znati pravu meru. Kangrandeov lekar je očito, nije znao.

Pogled na sliku Paje Jovanovića „Krunisanje Dušanovo“ uz malo mašte može otkriti ne samo ovu već čitav niz veoma zanimljivih ljudskih sudbina što je i odlika prave umetnosti: skrivena značenja, skrivene niti, nedokučive mreže međusobnih odnosa koje povezuju ljudske živote i smrti u ono što zaista jesu – jedna i nedeljiva celina sa mnoštvom različitih, nedokučivih odsjaja .

I još nešto: ne znajući, veoma često, u svakodnevnom govoru pominjemo ime porodice Dela Skala, uvek kada progovorimo o vrhunskoj klasičnoj muzici i jednom od njenih najznačajnijih svetilišta na evropskom tlu: Milanskoj Skali.

Kćer Mastina Drugog imenom Beatriće Ređina, bila se udala za milanskog gospara Bernaba Viskontija, pa je, osim što je rodila petnaestoro dece od kojih su svi doživeli zrelo doba, godine 1381. o svom trošku dala sagraditi crkvu posvećenu Bogorodici.

Hram je, po ktitorki, nazvan Santa Marija dela Skala. Na tom mestu je četiri veka kasnije podignuto pozorište koje je ponelo ime crkve, odnosno ktitorke: La Skala.