Ivan Jevtović: Potrebno nam je da nikada ne budemo poniženi

Kad te pritisne beda, to je dobar uzgon jer te dovodi do toga da crpiš nešto esencijalno, osnovno i da lučiš istinske stvari iz sebe. To bih poistovetio sa igrom glumaca – glumci najbolje igraju gladni. Najefikasnije igraju gladni i umorni, zato što su tada u onih poslednjih 10 procenata snage koja predstavlja suštinu u kojoj se daje do koske – pojašnjava za Danas glumac Ivan Jevtović, koji je za doktorat, u okviru Pozorišta Lektire Vladimir Jevtović, postavio komad „Idiot“ po romanu Fjodora Dostojevskog, u Ateljeu 212.

Tim povodom Jevtović govori o njegovoj vezanosti za ovo delo, kako ono korespondira sa današnjicom i zašto veruje u bolju budućnost u kojoj mladi preuzimaju teren u političkoj utakmici.

* Kako ste postavili komad?

– Imao sam zadovoljstvo i obavezu da u okviru Pozorišta Lektire Vladimir Jevtović, koje postoji kao nova scena i trupa u poslednjih nekoliko godina, dovedem stvar do ozbiljnijeg nivoa na inicijativu moje Sandre, žene koja me je podstakla da odem na prijemni za doktorske studije. Napravljena je  dramatizacija velikog romana na četiri lika, 30 strana, predstava od sat vremena, smeštena u jednu preciznu dramaturšku strukturu, tako da od početka predstave, i moje uvodne reči, pa do kraja – to su dve trećine cele strukture, dok je poslednja trećina interakcija sa publikom, autentičan rasplet svih događaja koji su vezani za neuralgične, bitne tačke u samoj priči. Pojedinac ili više gledalaca mogu u tom trećem delu da nađu neki drugačiji rasplet, neku drugu mogućnost za neke od likova. U toj paralelnoj stvarnosti koju ostvarujemo gledanjem pozorišne predstave mi otvaramo mogućnost da u literaturi, recimo „Idiotu“, sačuvamo Nastasju Filipovnu, da Rogožina smestimo gde zaslužuje i da se za kneza Miškina pobrinemo na najbolji mogći način. Time ostvarujem nešto što je prava alternativa za budućnost i omladinu, da – umesto ovom nameštenom stvarnošću video-igrica i digitalnih sadržaja – mogu da se bave nečim mnogo kvalitetnijim, a da to nešto nije zakoruženo, već polje nove igre koja otkriva nove perspektive.

* Zašto ste se odlučili da postavite baš ovaj roman kao pozorišni komad?

– „Idiot“ je delo koje mi je još od srednje škole intrigantno, a Knez Miškin mi je, kao jedan od dramskih likova, uvek bio na spisku željenih i nadao sam se da ću imati prilike da ga igram. Skupio sam izvesno iskustvo i nadam se da će biti ubedljivo. Dostojevski – epileptičar, mislilac, filozof, jedan od najvećih mozgova koji su postojali na ovoj planeti, ali i to kako ova knjiga utiče i kako se prožima sa stvarnošću, to je neverovatno, po svakom mogućem parametru i što se tiče religije, podeljenosti čitavog društva, stvari koje preživljavamo svakodnevno i ono što se dešava pojedincu individualno. Svakom od likova, ali pogotovu Miškinu, koji je na neki način jedan od alter ega Fjodora Dostojevskog, jer je on imao slične probleme. Čini mi se da su za nekoliko probnih izvođenja deca, pogotovu posle ovako stresne godine za celu civilizaciju, imala mnogo pitanja i preispitivanja povodom toga šta se zapravo dešava u tim našim delovima života i šta je sa našim ličnostima.

* Da li je onda dobrota koju poseduje glavni lik u delu dobra ili loša osobina?

– To je jedna od ključnih dilema sa kojom se suočavamo stalno. Međusobno, mi glumci debatujemo na probama jer imamo zadatak da branimo naš lik, da stojimo i iznosimo lik, da se za njega borimo. Ljudi iz ansambla postavljaju konkretna pitanja iz lika, što si to uradio, kako je moguće da to činiš? Što se tiče samog Miškina, koji je primer za to što ste me pitali, moja privatna percepcija njegovog lika, kad sam bio klinac i stasavao, potpuno je drugačija nego moja današnja, kao roditelja. Tada mi je sve ono što je on ostavljao kao pitanje, sloboda, odnosno slobodno tumačenje želja i mogućnost, bilo genijalno. Bilo mi je to kao neka opcija ličnog samoizbora – da ja mogu da svojih 16, 17, 20… godina da delujem i tako budem delimično odgovoran na polju emotivnog. Sada, kada kao otac posmatram stvari, s obzirom da imam ćerku, apsolutno bih bio frustriran, izbezumljen, da čujem nekog momka koji mi tu priča neke priče. Taj čovek jeste fantastičan lik i sve voli, s jedne strane, ali to što sve voli nije dovoljno i ne može da bude izgovor. Trougao, to takmičenje između njih dve, i njegove tragične nespoznaje toga šta se dešava, dovodi do tragičnog raspleta, koji mi u pozorištu „Lektira“ želimo da promenimo. Da otklonimo to neznanje i probudimo šesto čulo, jer sa novom spoznajom otvaramo moć znanja koje može da otkloni probleme i da reši pitanja.

* Koliko Vam se čini da su neke univerzalne ljudske vrednosti izmenjene, ili su samo drugačije postavljene danas, za razliku od vremena u kome je Dostojevski stvarao?

– Poprilično sam zabrinut, jer se ispostavlja da nekako sami sebe stavljamo u zamku po pitanju svega što ima veze sa ljudskošću i ljudskim vrednostima. Izvesno je da od momenta u kome je Dostojevski pisao do danas dolazi do velikog tehnološkog, digitalnog, napretka. Kao na nekoj ljuljašci mi smo dozvolili disbalans. Nas su te mogućnosti odigle od zemlje da se koprcamo nogicama i da ne možemo praktično da rešimo stvari. Ova godina je stvarno na to ukazala. Ljudi žele da komuniciraju normalno jer bez valjane komunikacije ne može doći do spoznaja o samom sebi. Čini mi se da se nalazimo u delikatnom trenutku.

* Došli smo do tehnološkog napretka, no, Dostojevski je pisao „Idiota“ u velikom siromaštvu, s te socijalne strane koliko su se stvari promenile, jer, iako imamo internet, neki ljudi i dalje nemaju osnovne stvari za život?

– Dostojevski je u bedi, kad je bio u dugovima, napisao i „Idiota“ i „Kockara“, ali mislim da je asketizam, odnosno skromnost neophodna za sve umetnike. Kad te pritisne beda, to je dobar uzgon jer te dovodi do toga da crpiš nešto esencijalno, osnovno, i da lučiš istinske stvari iz sebe. To bih poistovetio sa igrom glumaca – glumci najbolje igraju gladni. Najefikasnije igraju gladni i umorni, zato što su tada u onih poslednjih 10 procenata snage koja predstavlja suštinu u kojoj se daje do koske. S druge strane, problematično je ovo što se dešava sa klincima, teško im je objasniti da nešto moraš, na primer za vakcijnaciju ili neku drugu bazičnu stvar. „Ne moram ništa, zato što je na celoj planeti sve dostupno“, a to je netačno. U nekoj ne tako dalekoj prošlosti, mi što smo stasavali u onim čudnim i strašnim i smešnim godinama, u najbednijim trenucima smo imali najfantastičnije i zabave i kreativne trenutke. Sad se uspostavlja materijalistički pristup koji preplavljuje čoveka, ugrožava kreativnost. Ljudskost.

* A da li vidite neko bolje sutra?

– Mislim da se stvari naglo mogu promeniti nabolje. Verujem, zato što postoje slične situacije u okruženju, u svetu. Apsolutno verujem da je moguće da se u dva dana, nekoliko nedelja stvori jedna ozbiljna politička situacija, kao što je na primer bio Ekološki ustanak. Tada je Ćuta u jednom od intervjua pomenuo nešto što je potpuno tačno: „Tek dok ne počne da te boli lično, pospan si i problemi nemaju veze sa tobom.“ Bukvalno je trenutak kada će ovaj narod da zaboli i kada će da shvati da ga odavno sve boli. Verujem da će se kroz mlade ljude pojaviti neko ko će vrlo precizno da diferencira to u čemu se mi nalazimo. Povodom digitalnih mreža i tehnoloških mogućnosti vlada velika hipokrizija. Svi su svesni svega i maske će brzo popadati, a kada maske budu pale i budemo videli da su svi ti carevi goli, tada ćemo i mi morati da imamo neku pristojnu personu ili ekipu, jer treba da izađemo iz te mitomanije jakog vođe. Potreban nam je efikasan i dobar tim koji će da sređuje ovu zemlju. Verujem da je to moguće i da će se desiti, koliko brzo, ne znam, ali očekujem to od mladih.

* Ne deluje Vam da su mladi malo inertni na tom polju?

– Mladi su opijeni materijalnim. Prisustvo interneta, prisustvo „Najki“, brze hrane… oni kapiraju da je to dovoljno, a nije. To je prolazna stvar i ništa se osnovno nije time rešilo, samo si se privremeno opremio. ‘Ćeri, sine, ono što ti je potrebno je da ne budeš nikada ponižen, a to je moguće samo ako izgradiš valjanu pravnu državu. Mi imamo umne ljude koji se svakodnevno dokazuju. Klinci sa Filozofskog ili nekog drugog fakulteta, ne moraju obavezno ni studenti, ima toliko časnih mladih ljudi i tu smo da ih podržimo sto posto. Mi smo revolucionari i zauvek ćemo to da ostanemo. Tu smo da budemo ispred njih ako treba da se strada za to da se sredi ovo. Ovako ne može… Igra je vrlo lažljiva i vrlo providna. Ljudi su često mišljenja da su stvari nepromenljive, a stvari su vrlo lako i brzo promenljive, vrlo efikasno. Treba nam samo neka ekipa da to glasno kaže, a čini mi se da se nova ekipa pojavljuje…

* Imate nekog na umu konkretno?

– Definitivno one ljude koji do sada nisu učestvovali u političkim utakmicama. To mi je ključno. Poruka sad u ovom trenutku, za mog profesora Borisa Tadića na primer, koga sam podržao na izborima oba puta, ali i sve ostale je da moraju da se skinu sa terena i da odu na tribine da podržavaju. Da bismo mogli da vidimo ko je naša ekipa koju treba da podržimo. Ne podgrevanje nade. Evo sada će opet ući u političku utakmicu… – ne, svi ste uradili sve što ste mogli, u ovom trenutku sada treba da damo klincima šansu.