INTERVJU Ivan Lalić povodom 13. Mikser festivala: „Možda je Dorćol neka nova Savamala za koju smo onoliko ginuli“

Kroz ostale programe Miksera publika će moći da se upozna i sa jednim od osnivača kultnog berlinskog kluba osamdesetih Dimitri Hagemanom, i nizom profesionalaca iz najrazličitijih oblasti za koje znate, kao i onima za koje će se tek čuti, a sve ovo pod okriljem pojma „Mikrotaktike“.

O tome, kao i prethodnim fazama Miksera za Danas govori Ivan Lalić, dramaturg i izvršni direktor Mikser festivala, koji, makar tako deluje, s nestrpljenjem i radošću očekuje da čitava stvar počne.

Da se na početku vratimo unazad u najrazličitije faze kroz koje je prošao Mikser festival, koji se posle raznih destinacija ponovo vraća u grad. Koliko je ta promena mesta prebivališta kroz vreme uticala na vas i koliko je to bio vaš izbor?

– Mislim da je za egzistenciju Miksera veoma bitan momenat što smo nakon tri godine u Silosima odlučili da pređemo u Savamalu. Bez obzira na atraktivnost i harizmu tog mesta koje je i danas veoma posećeno i značajno za grad, mi smo se tada odlučili za ono što je potom postalo suština Miksera – a to je migrativnost. Exit je recimo vezan za Petrovaradinsku tvrđavu i teško možemo da zamislimo da se taj festival dešava negde drugde. Drugi razlog zašto smo Silose zamenili Savamalom je bio Mikser haus kao permanentno mesto kulturne akcije. Nakon šest godina predivne savamalske avanture, otišli smo i u Sarajevo. To govori da smo uvek otvoreni za momentum, za trenutak, nemamo neke kanone kojih se držimo. Prosto mislimo da imamo pravo da naš sadržaj i poruku, koja je ne samo beogradska nego i balkanska, širimo u regionu odakle god.

Kako iz ove perspektive gledate na Mikser haus koji su beogradske vlasti na neki način zatvorile a danas se, kako kažu neki stručnjaci, u Evropskoj uniji upravo podstiču modeli kakav ste vi nastojali da izgradite u kome se susreću javni i privatni sektor i doprinose društvu?

– Prejaka je reč da se kaže da su Mikser haus zatvorile gradske vlasti, nikad nije bilo direktnog upliva te vrste, ali jeste ozbiljna tema povezivanje javnog i privatnog sektora koji hronično nedostaju Beogradu, naravno, ako izuzmemo koruptivne modele saradnje. Fascinantno je u kojoj meri možemo da učimo iz javnih politika nekih gradova kao što je recimo Berlin. Mi smo takve urbane prakse odavno prepoznali, ali smo bili prokleto usamljeni. Nismo imali komunikaciju sa Gradom, nismo imali viziju grada koja bi mogla da prati taj koncept javno-privatnih partnerstava. Recimo, taj zakon o javno-privatnim partnerstvima u kulturi je usvojen u Skupštini, ali mislim da postoji samo jedan primer njegove implementacije. Nije se nikada desila ta sinergija i to je pravi razlog zašto smo otišli iz Savamale. Taj veliki projekat koji se tamo pomaljao, psihoza rušenja i nadolazeće estetike potpuno su bile kontraindikovane onome što je predstavljao koncept Miksera. Jednostavno, osetili smo se tamo kao neželjeni žitelji.

Tamo ste pomagali izbeglicama iz Sirije za koje određene frakcije ovde nisu imale razumevanja. Kakva su vaša sećanja na taj period?

– U to vreme smo čak imali vrlo korektnu saradnju sa vlašću nego smo se prosto našli u situaciji koju sam kasnije i opisao u svojoj drami „Ljubav u Savamali“, koja se i dalje igra sa lepim uspehom u Zvezdara teatru. U najkraćem – ksenofobija. Stanara oko našeg centra, vlasnika objekta u kome se nalazio Mikser haus. Beograd na vodi je bio u punom zamahu, kolale su glasine da će rušiti i kvart u kome se nalazio Mikser, bilo je to krajnje psihotično vreme za sve nas, kulturne preduzetnike, u Savamali. Bio sam u jednom trenutku odgovoran za 43 zaposlena koji su bili angažovani u Mikseru po raznim osnovama. Sve je to bilo jako stresno. Gledam na primer Dom omladine, s kojim smo delili isti biznis model, da se tako izrazim. Ali oni imaju novac za programe od države, plate, opremu, besplatnu zgradu. Mi ništa nismo imali osim ogromnih troškova. Ali publika i mediji hrle kod nas. Tri puta nam je bio globalni CNN u Mikseru. Da ne pričam o ostalim svetskim medijima, nisu izlazili iz Miksera. To vam je onda kao kad trčite trku na sto metara. Dom omladine i mi, mislim. Oni su na 90 a vi na startu. Ali da, mi smo bili privatnici. U kulturi.

Ovogodišnjii Mikser će biti održan na Dorćol platzu, a prepoznatljivi ste kao festival koji otkriva nova mesta u gradu. Da li ste možda i sada tražili neko mesto na kome biste se ponovo malo skrasili?

– To što se dešava u Luci Beograd, uključujući i Silose, jeste jedna lepa šansa za Beograd. Ako govorim o razvoju kreativnih industrija, mislim. Mi smo tamo tragali za permanentnim mestom i ta opcija još uvek nije zatvorena, međutim, to tamo nije državna politika nego je ceo taj pojas u privatnim rukama. Luka Beograd je vlasništvo čoveka s kojima mi imamo dobre odnose, ali je naša procena da bi tu moralo da se stekne mnogo drugih okolnosti pre nego što se upustimo u novi rizik. Mi smo ipak kulturni centar koji mora imati neku vrstu javne i institucijalne podrške inače ćemo ponovo ući u subjektivni kadar kamikaze. Mi smo mnogo godina unazad rizikovali i lične prihode i imamo ožiljke svakakve prirode, ali smo nekako preživeli. Sada moramo dosta zrelije i odgovornije da se ponašamo.

Hajde nam recite nešto ovogodišnjem sloganu „Mikrotaktike“, koji dobro zvuči imajući u vidu da su naša očekivanja ovde često usmerena na nešto veliko koje nikako da dočekamo.

– „Mikrotaktike“ su katalizator čitavog projekta. Kad smo to sebi izgovorili, znali smo da je to to. Prevedeno, to znači da smo mi godinama, da ne kažem decenijama, iščekivali nekog Godoa, neke izbore, neku Evropsku uniju ili princa sa demokratskim mačem, nekog Đinđića koji će ovu zemlju za koju mislimo da je najlepša na svetu urediti na drugačiji način nego što ona danas jeste. I u tom iščekivanju nismo primetili koliko je vremena prošlo, da i naši biološki životi prolaze. Onda smo rekli sebi da mi nemamo pravo da ne reagujemo na tu stvarnost, kao i da to može da utiče na našu kreativnost i rezultate. Poželeli smo da pozovemo ljude koji rade neke svoje projekte u svojim malim mikrosredinama i postižu rezultate, i da ih potom umrežimo sa drugim hrabrim pojedincima koji seku kulturnu žabokrečinu. I da to postane jedna divna profilacija – socijalni inženjering koji daje mogućnost da se optimistički odnosimo prema stvarnosti i budućnosti. Mislim da se to i desilo jer na Mikser dolaze ljudi iz svih mogućih delova ex YU, iz Evrope i sveta, što je najvažnije – dolaze nam i veoma mladi ljudi. Da, priznajemo, odlučili smo da se podmladimo. Izašli smo i na TikTok. Mi već imamo mladu ekipu u Mikseru koja je preinteligentna, vrlo praktična, naravno tehnološki superiornija od nas i strašno se radujemo festivalskom programu koji se zove Youth Club. Ubeđen sam da će biti vrlo posećen i da ćemo pamtiti ovaj Mikser baš po njemu.

Kako ste se uklopili s Dorćol platz-om?

– Dorćol platz ima jedno divno mentorstvo koje ide do Berlina i ti ljudi su pozvali svojevremeno jednog mog kolegu iz Exita, vrhunskog menadžera Miloša Ignjatovića da preuzme kormilo centra. I tako se desila ta sinergija u kojoj oni imaju hardver, koji je sve bolji i bolji, a mi im dajemo softver, dajemo im festival, vidljivost. Naš najveći kapital su zapravo ljudi, to jest partneri sa kojima smo radili, od produkcije do konkretnih umetnika, do dizajna. I, moram da priznam, kad je dogovoreno da se Mikser festival održava tamo, svi oni su se uzbunili na najbolji mogući način, pridružili nam se i mi sad imamo jako mnogo programa i inicijativa. Kao nekada, pa se ja, iako imam 58 godina, osećam kao da imam 28. Ta radost stvaranja, taj entuzijazam, toga nije bilo dugo godina u gradu i ja to prvi put posle dužeg vremena osetim i mnogo se radujem. Mislim da Dorćol platz, Luka, Silosi, postaju epicentar kreativnosti na ovom delu Balkana i da, možda je Dorćol neka nova Savamala za koju smo onoliko ginuli.

Stigla sam malo ranije pre vas ovde na Kosančićev venac i čula jednu gospođu koja je veoma žučno razgovarala preko mobilnog telefona poručivši svom sagovorniku ili sagovornici: „Ne možeš da stvaraš sa nekim ko nema srce.“ Kako vam zvuči ta rečenica?

– Ona je lepa i tačna, a asocira me upravo na to kako smo preživljavali sve ove godine. U zarobljenom, podeljenom društvu, nije bilo lako stvarati. Kako ono kažu: „Kada topovi gruvaju, muze zaćute.“ Nije lako biti progresivan i avangardan u društvu koje je toliko opterećeno. Nismo nikad ćutali, smatrali smo da je naša građanska i etička obaveza da se bunimo, protestujemo, solidarišemo sa onima koji su ukazivali na nepravde u društvu. Da upotrebim taj eufemizam. Ali zapravo, tek sad, kad smo se malo odmakli od ove situacije, shvatili smo da nemamo pravo da ne kreiramo. Evropski projekti koji su nam poslužili i kao egzistencijalno utočište su postali druga vrsta zone komfora. Kad radite takve projekte, često samo racionalno štiklirare te neke zadatke koji se obavljaju, ali bez onog organskog unošenja u materiju, nego to više radite kao neku birokratsku stvar. Mi smo uvek išli mnogo dalje i srčanije od papira. Uvek smo umeli da produciramo nešto da se to vidi, u 3D-u, i više od onoga što se traži. I često bismo potrošili te parice koje dobijemo više nego što košta taj naš kulturni proizvod. Ja sam na to ponosan. Mikser nikad nije folirao.

Često ste na aktivan i angažovan način komentarisali našu društveno-političku stvarnost. Da li vas je to koštalo?
– Mi nikada nismo bili deo sistema koji se zove Savet za kreativne industrije ili „Serbia Creates“ jer jednostavno ideološki nismo mogli da budemo kompatibilni, ne sa premisama tih tela nego sa onima koji su ih osnovali. Tako da nikad nismo računali na državne fondove, osim kada bismo dobili neki evropski projekat, pa je država bila u obavezi da nas kofinansira. Ako tako odlučite, onda ste osuđeni na snalaženje. Ponosan sam na to što smo mi ostali u manjem broju i manjem formatu, ali smo zadržali integritet, energiju, a i publiku, verujem. Ona će doći i na Mikser festival, znam. Uvek se setim one NJegoševe: „Samo obraz i bruka traju dovijeka.“ Za umetnost je najveći greh ako nije u skladu sa bazičnim etičkim postulatima. Jer ona po sebi treba da bude afirmacija apsolutnih vrednosti – ljubavi, solidarnosti, pravde, istine. Ako zagnjurite glavu u pesak i odreknete se svega onoga zbog čega ste i postali umetnik, vi ste se praktično samoponištili. Kao da vas je neko poškropio nekom kiselinom i potpuno vam rastvorio teškom mukom izgrađenu biografiju. Nažalost, imamo dosta takvih slučajeva na javnoj sceni. Žao mi je tih ljudi. DŽaba im sve. I novac i privilegije i mogućnost da rade. Kiselina je učinila svoje.

Rekli ste da ste se uvek trudili da napravite nešto opipljivo, kako ste rekli „3D“. Na koje rezultate ste u tom smislu najponosniji?

– Mislim da smo mi pre svega vratili dizajn u središte priče. U kom smislu? Za nas dizajn nije samo forma. Za nas je dizajn filozofija, kako oblikuješ svoj dan, život, budućnost. I to je ona dodata vrednost koja pravi razliku. S druge strane, naš najveći uspeh je taj humani kapital Miksera koji smatram neverovatnim. Uključujući i sve vas medije. Ogromna je i predivna mreža ljudi sa kojima sarađujemo oko nas. I to nije neka izmeštena elita, uveren sam. Ta premisa da smo mi jedna konzervativna zemlja, predominantno desno orijentisanih nacoša, nije tačna. Uveren sam da smo mi zemlja zdravomislećih, dobrih ljudi koji čekaju svoju šansu da izvire iza gvozdene zavese groznih mejnstrim medija. I kada to urade, biće spremni da naprave čudesan rezultat. Tim ljudima se mi obraćamo.

Bez hajdučije nema napretka

U razgovoru za Danas Ivan Lalić priča kako je iznova fasciniran prirodom i kako žudi za nekim utočištem u tom smislu.
– U poslednje vreme, mnogo puta kad sretnem drage prijatelje pitaju nas kad ćemo nešto da otvorimo. S druge strane kod mene lično se desila jedna fascinacija prirodom, pre svega mislim na Rudnik jer tamo imam majčevinu, a i tokom perioda korone smo mi tamo praktično živeli. I, taj život u prirodi – šuma, potok, livada, srna, zec, bašta, uz sve ove naše zelene politike kojima se bavimo u našim projektima su bukvalno rezultirali nekom mojom organskom idejom da napravim tamo neki Mikser u šumi. Oduvek sam bio fasciniran našim hajdučkim nasleđem koje originalno i potiče iz tog kraja, i nekako verujem da bez hajdučije nema napretka – zaključuje Ivan Lalić.

Jesi video ovo?

„Da li je Beograd novi Berlin?“ biće jedan od zanimljivijih panela u okviru 13. Mikser festivala, ali, pre toga, 23. maja, kada bude svečano otvoren, kreće program Mikser music, u sklopu koga će biti predstavljen aktuelni muzički pejzaž naše prestonice kroz nastup benda LJubičice od 22 sata. NJima će prethoditi hor Svi u glas od 20.30 i Zhiva od 21 sat. Narednog dana, 24. maja, od 21 čas, nastupiće Bella Technika i di-džej Peppe (22.30) a za kraj, 25. maja, najavljeni su Daze i Funk Shui. U okviru Mikser razgovora, u podne, 24. maja, biće održan panel „Beograd, novi Berlin?“, na kome će biti reči o uticaju kreativnih zajednica na identitet i ekonomiju gradova a učesnici ove diskusije su između ostalih: Mario Husten, osnivač Holzmarkta 25, Dimitri Hegeman, vlasnik kluba Trezor i aktivista u kulturi, kao i Benjamin Scheerbarth, arhitekta, osnivač biroa Office ParkScheerbarth.
Istog dana, dakle 24. maja, od 17 sati počinje panel „Jesi video ovo?“ posvećen kultnom dopisivanju Ante Tomića i Dragoljuba Draže Petrovića, ovog puta uživo. NJima će prethoditi i ovi razgovori: od 14 sati „Prokleto je ovo mesto, Amerika“ sa Rumenom Bužarovskom i „Živela ponavljanja“od 16 sati u kome će učestvovati Srđan Valjarević i Suzana Zlatanović – Luna Lu. Za 18 sati najavljen je i panel „Rosić i drugovi“, na kome će razgovarati Momčilo Bajagić Bajaga i Branko Rosić, i ima toga još detaljno na sajtu Miksera.

Vrlo orijentisani ka Balkanu

Neki trenutak tokom trajanja svih dosadašnjih izdanja Mikser festivala koji biste izdvojili.
Pošto smo vrlo orijentisani ka Balkanu, ja se uvek setim poruke koja je došla na konkurs „Young Balkan Designers“. Međutim, javljali su nam se i Šveđani, i Francuzi, i mnogi drugi, i jedna od takvih poruka koja je stigla na naš konkurs YBD glasila je „It is good time to be young and born in Balkans“. Meni, koji sam oduvek bio lokalpatriota Balkana, te su reči mnogo značile…