Ivan Medenica: Bliži smo sunovratu u ambis

Bio je to izričit zahtev tamošnjih pozorišnih sindikata, koje nije mogla da promeni ni uprava teatra.

Ivan Medenica, umetnički direktor Bitef festivala, u intervjuu za Danas kaže da mu je zbog toga izrazito žao, imajući u vidu da ovaj komad, između ostalog, ima dramsku situaciju političkog mitinga, u kojoj se Stokman obraća publici kao građanima i tako otvara prostor da gledaoci progovore o lokalnim i aktuelnim ekološkim i sličnim problemima, koji su glavna tematska okosnica ovogodišnjeg Bitefa, kao i naše stvarnosti.

S druge strane, i taj, našem mentalitetu tvrd, stav Nemaca podseća nas i opominje na nehajni odnos koji imamo prema osnovnim principima javnog interesa kao što je, na primer, briga za zdravlje.

O tome, kao i onome što ćemo gledati na ovogodišnjem Bitefu, s kakvim se izazovima u vreme pandemije suočava pozorište, kao i druge branše, govori Ivan Medenica.

S kojim osećanjem dočekujete ovogodišnje duplo izdanje Bitefa čiji je moto “Na ivici budućnosti”, koji, kako vreme odmiče, postaje sve aktuelniji? Čemu smo danas, godinu i po dana kasnije, bliži, sunovratu u ambis ili tački u kojoj se otvara prostor da zakoračimo u budućnost?

– Uz punu svest da su neke druge delatnosti više ugrožene pandemijom, prevashodno zdravstvo, ali, na primer, i turizam, moram da istaknem da su na velikom udaru i pozorište i izvođačke umetnosti generalno, ali i međunarodni festivali koji ih prikazuju. Bezbroj puta smo ponovili, u poslednjih godinu i po dana, da je estetska suština pozorišta živo prisustvo izvođača i publike u fizičkom prostoru, njihova energetska, emocionalna i duhovna razmena. Sve to je veoma otežano, gotovo onemogućeno u uslovima telesnog distanciranja kao antiepidemiološke mere. Ove mere ne utiču samo na gledaoce – moraju da nose maske, otežano dolaze do ulaznica jer je blokiran veliki broj sedišta – već i na izvođače, glumce, pevače i plesače, koji su u direktnom riziku da ih partner na sceni zarazi. Međunarodni festivali izvođačkih umetnosti su dodatno ugroženi jer se suočavaju s nemogućom misijom kako organizovati ulaske i izlaske iz zemlje stranih učesnika, a po različitim nacionalnim i internacionalnim protokolima koji se, pri tome, stalno menjaju.

Sve ovo može da deluje kao preterivanje iz perspektive našeg društva u kome smo tradicionalno neosetljivi na najosnovnija ljudska prava, uključujući i ona na zdravlje, bezbednost na radu, pa i sam život. Ali, nama se zato desilo da su se, dan pošto je Srbija došla na crvenu listu Nemačke kao visokorizična zemlja u pogledu ove pandemije, podigli sindikati pozorišta Šaubine i tražili otkazivanje gostovanja predstave „Neprijatelj naroda“ na Bitefu. Uz sav napor uprave pozorišta, njegovog direktora i ujedno reditelja ove predstave Tomasa Ostermajera, ništa nije moglo da promeni stav sindikata. Čak ni to što je sjajan produkcijski tim Bitefa uspeo, mađioničarskom veštinom i brzinom, da obezbedi da se svi (!) članovi njihovog tima koji dolaze u Beograd i svi mi „lokalci“ iz Bitefa i u Narodnog pozorišta kojim bismo se susretali s njima, testiramo brzim antigenskim testovima svakog jutra (!)… Ovakvo ponašanje Nemaca može da deluje kao suluda panika, poslušničko slušanje vladinih preporuka, ali je, ipak, u osnovi poštovanje demokratskih procedura, prava sindikata, briga za javno zdravlje i javni interes generalno. Dakle, sve ono čega u našem društvu hronično nema, a sada ga nema ni zbog populističke politike koja ne želi da uvede oštrije mere u pogledu vakcinacije da ne bi gubila glasače, odnosno neodgovornosti samih građana.

Izvinjavam se što ću donekle biti ličan, ali sve profesije kojima se bavim veoma su ugrožene: i ova školska godina će biti izgubljena zbog besmislene onlajn nastave koja će biti neminovna, teatar će jedva da opstane ako se ne uvedu oštre mere (zelene propusnice, recimo), međunarodni festivali izvođačkih umetnosti koji sarađuju s velikim institucionalnim kompanijama iz zapadnih zemalja su već ugroženi… Kada se doda i raspad našeg zdravstvenog sistema, hiljade ljudi iz sektora turizma, usluga generalno, ali i drugih koji će ostati bez posla, lično nemam dilemu: bar u Srbiji, bliži smo sunovratu u ambis.

Bitef će otvoriti Svetlana Bojković, naša velika glumica i ekološka aktivistkinja. Da li pored ova dva očigledna razloga ima još neki koji vas je u tom pogledu inspirisao?

– Svetlana Bojković je široj javnosti poznatija po televizijskim ulogama, ali je ona izvesno i jedna od naših najvećih pozorišnih glumica, s vrlo bogatom karijerom i to veoma širokog žanrovskog dijapazona: s podjednako uspeha je igrala grčku i romantičarsku tragediju, klasičnu salonsku, ali i pučku komediju, savremeni repertoar… Takođe je jasno da je ona, kao „novopečena“ ekološka aktivistkinja, idealno zaštitno lice manifestacije čiji je jedan od fokusa upravo ekološka kriza.

Međutim, u pravu ste kad naslućujete treći razlog. Svetlana nikad nije nastupala s moralističkih pozicija, nije delila lekcije i upadala u misionarske tripove (čega ima u pozorišnoj branši), već je, naprotiv, bila i ostala osoba od krvi i mesa, neko ko voli život i to ne krije, ali je istovremeno, u nekoliko situacija u životu, odlučno i principijelno sprovela gestove građanskog bunta. Upravo zbog toga je i ovo njeno nepristajanje na uništavanje prirode koje vrše međunarodne i domaće korporacije u sprezi s vlašću, toliko odjeknulo. Građani su u njenom aktivizmu prepoznali istinu, nekoristoljubivost i kao suzu čistu građansku svest i savest.

Jedan od tematskih fokusa ovogodišnjeg Bitefa su ekološki problemi koji su postali toliko veliki da svetu preti kataklizma. Vi ste se usredsredili na pitanje posthumanizma koji kritikuje antropocentrični svet… Koje predstave imaju najradikalnije stavove po ovim pitanjima?

– Da, teme ekološke krize i posthumanizma se nadovezuju jedna na drugu. Na osnovu izvora na koje se pozivam, posthumanizam vidim kao kritiku antropocentričnog sveta u kom nas je čovek, svojim pohlepnim i na različite načine sebičnim delovanjem, doveo na rub ekološke i sveopšte propasti… Nažalost, baš dve predstave koje su nam otkazane zbog eksplozije pandemije u Srbiji, „Pluća“ SNG LJubljana (teskt Dankan Makmilan, režija Žiga Divjak) i „Neprijatelj naroda“ Šaubine (tekst Henrik Ibzen, režija Tomas Ostermajer) imale su najradikalnije stavove u vezi sa ekološkim izazovima. U „Plućima“ se javlja najkontroverzniji mogući stav po ovom pitanju: da li je ekološki i etički opravdano rađati decu u svetu na ivici kataklizme. Ostermajer drastično aktuelizuje komad „Neprijatelja naroda“, kako već radi s mnogim Ibzenovim delima godinama i decenijama unazad, tako da borba dr Stokmana za odbranu lokalnih voda u malom norveškom gradu iz 19. veka deluje kao da se dešava u Nemačkoj ili Srbiji danas. Takođe, ova predstava ima i scenu u kojoj se, u dramskoj situaciji političkog mitinga, Stokman obraća publici kao građanima na mitingu, te se otvara prostor da gledaoci progovore o lokalnim i aktuelnim ekološkim i sličnim problemima. Kad sam je gledao u Berlinu, gledaoci su najviše pričali o skandalu s više puta probijenim rokom za izgradnju novog aerodroma; jako mi je žao što nećemo čuti šta bi Beograđani izdvojili kao naš najveći problem… Nedolazak upravo ove dve predstave ne ugrožava samo ekološku tematiku na 54/55. Bitefu, već i dramsko pozorište. Naime, Filip Vujošević i ja se trudimo da imamo balans između dramskog pozorišta i nekih radikalnijih izvođačkih formi, savremenog plesa, instalacija, perfomansa. Sada je taj balans narušen jer su ovo, pored dve-tri domaće, bile najreprezentativnije predstave dramskog pozorišta, s vrhunskom glumom.

To znači da će u ovim okolnostima prevagu odneti predstave koje preispituju živo prisustvo na sceni, poziciju tela izvođača u pozorištu?… Ali, i to je na liniji vašeg koncepta, jer ste rekli da pojam posthumanizam koristite i za preispitivanje ljudskog prisustva na sceni. Da li su neke od njih odgovor na telesnu distancu u uslovima pandemije?

– Da, to nam je od početka bio estetski fokus ovog izdanja Bitefa, tu ste u pravu. Problem je što će balans koji smo hteli da imamo između eksperimentalnijih formi i dramskog pozorišta sada biti narušen. Ali, to je viša sila: sudbina se okrenula protiv dramskog teatra (smeh). U ovom korpusu predstava na delu su različiti pristupi dehumanizaciji izvođača: od predstava s robotima i dronom kao partnerima plesača i glumaca, preko onih u kojima su tela dekonstruisana svetlom, videom i drugim vizuelnim efektima, do onih u kojima izvođača uopšte nema. Mi to, naravno, ne radimo zato što smatramo da pozorište može da postoji bez živog prisustva izvođača – jer ne može – već da bismo ispitivali i prepoznavali i neke apartne, drugačije, radikalne pristupe ovom problemu, a što je oduvek bila misija Bitefa.

Takođe ste u pravu da se neke od ovih predstava mogu shvatiti i kao odgovor na restriktivne mere nametnute pandemijom. Svedoci smo brojnih predstava, ako se one tako uopšte mogu nazvati, rađenih za Zoom i druge onlajn platforme, a u našem programu to je „Višnjik u višnjiku“. Hrvatski reditelj Bobo Jelčić našao je sjajno konceptualno opravdanje za ovakav pristup drami Čehova: mi na ekranima kompjutera ili telefona pratimo sastanak na Zoomu junaka drame, njihove poslednje konsultacije pred prodaju višnjika, što je događaj na koji je Jelčić dramaturški srezao ceo komad. S druge strane, najnovija predstava Rimini Protokola „Konferencija odsutnih“ je prevashodno odgovor na, iz ekoloških razloga otežan međunarodni saobraćaj (sve više svetskih intelektualaca izbegava avionski saobraćaj jer je jedan od najvećih zagađivača prirode), ali je on otežan i zbog antipandemijskih restrikcija. Na jednu naučnu konferenciju njeni učesnici nisu mogli da dođu, ali će se ona ipak desiti jer će njihovo mesto da zauzmu – gledaoci… Na kraju bih rekao da, zbog objektivnih razloga, na ovom Bitefu neće biti toliko dramskog teatra i adekvatne glume, ali će izvesno biti vrhunskog, hajtek pozorišnog futurizma.