Ivan Medenica povodom nedavnih tragičnih događaja i protesta proisteklih iz njih : „Često zanemarujemo da je nasilje osnovna odlika ovog društva“

Govori i o tome da li se zločin jednog dečaka može tumačiti ratovima iz devedesetih, o sramnom istupu Patrijarha Porfirija posle svega, kao i o tome može li kultura da reaguje na nasilje koje živimo.

Koja je bila vaša prva reakcija na zločin u „Ribnikaru“?

– Iznenadila me je i uznemirila moja prva reakcija na masovno ubistvo u OŠ „Vladislav Ribnikar“, školi u koju sam i sam išao. Posle sam shvatio da nisam usamljen, da su i mnogi drugi ljudi tako reagovali u prvom trenutku. Pre osećanje tuge javila se jedna racionalna misao: jedino nepojmljivo i neverovatno u ovoj tragediji jeste to što se ona nije desila mnogo ranije. Pošto se tako branimo, a da bismo ostali iole normalni, mi često zanemarujemo da je nasilje osnovna odlika ovog društva, da se ono planski proizvodi i obnavlja već trideset godina. Počelo je od ratnog nasilja protiv drugih nacija i vera, a što je bilo samo paravan za Miloševićevu kliku, mada i neke druge režime u regiji, za nemilosrdnu pljačku društvene imovine raspadajuće jugoslovenske države. Ta se etnička netrpeljivost i mržnja iz Beograda uvek obnavljala kada je to bilo potrebno političkim elitama, a prevashodno onim iz devedesetih i njihovim današnjim recidivima (istoj grupaciji samo loše preobučenoj), a menjale su se mete: posle Hrvata i Bošnjaka dolaze Albanci i Crnogorci, a mogli su i svi u paketu, ili nešto drugačijim redosledom. Doduše, nisu ni druge strane bile potpuno imune na davanje povoda, ali to je već problem tih društava.

„Iako je planski stvoren, usmeravan i kontrolisan, ovaj „sistem nasilja“ je, očigledno, počeo da izmiče kontroli i sada nam se dešava stihijski bumerang“

Kako to nasilje uspeva da opstane decenijama, da li je samo programirano?

– Permanetno nasilje, zapravo ratno stanje, sa prevashodnim ciljem, ponavaljam, ličnog bogaćenja i potpune vlasti, imalo je i ima svoju vernu i neophodnu logistiku – od kriminalaca i navijača (u službi tajne policije), preko državanih i paradržavnih medija koji promovišu i doslovno i sve druge oblike nasilja (psihičko maltretiranje, prostakluk, bahato neznanje), do omniprezentne Srpske pravoslavne crkve koja uvek pronađe način da sve to aminuje, zaključno sa ovim sramnim istupom Patrijarha Porfirija. Iako je planski stvoren, usmeravan i kontrolisan, ovaj „sistem nasilja“ je, očigledno, počeo da izmiče kontroli i sada nam se dešava stihijski bumerang koji, kao što sam istakao, ne bi trebalo da nas čudi. Društvo nam puca po šavovima, sveprisutno je vršnjačko nasilje, nasilje u porodici, zlostavljanje žena (sa silovanjima i doslovno ubijanjem).

 Da li se zločin jednog dečaka može tumačiti ratovima iz devedesetih godina?

– E, sada, neko može da kaže: kakve veze može da ima trinaestogodišnji dečak sa Vračara sa zločinima i genocidima širem bivše Jugoslavije od pre nekoliko decenija, on za njih možda i ne zna. To je verovatno tačno. NJega su više oblikovale video igrice, razni nasilni youtube i drugi internet sadržaji, a čija se dostupnost deci, a za razliku civilizovanog sveta, u ovoj zemlji ne kontroliše. Doduše, za to nisu odgovorni samo mediji, škola i država generalno, već i porodica, jer je roditeljima lakše da gurnu dvogodišnjem detetu tablet u ruke nego da se njima bave. Međutim, iako ovaj dečko s Vračara možda nije, dakle, direktan proizvod ovog planski proizvođenjog nasilja, on izvesno jeste posredni. Kakav je to otac, lekar i humanista, kome su relaksacija pištolji? Kakvi su njegov politički i društveni stavovi? Da li zakoni i pravilnici dozvoljavaju da tako malo dete ide u streljanu? Da malo i razmaštavamo – čime je dotična streljana ukrašena, da li ima portrete Putina i Mladića, koji „krase“ fasade na pola i pet minuta hoda od škole „Vladislav Ribnikar“?

„Nema u ovome što nam se dešava usuda, neshvatljive tragedije i sličnih ezoterija. Sve su to sasvim razumljivi procesi u jednom društvu koje je u metastazama“

Da li i kako kultura može da reaguje na ovakvo nasilje?

– Nedavno me je jedan pametni student pitao kako mislim da pozorište može i treba da reaguje na ovo što nam se dešava. Iako se trudim da ne budem ishitren, ovog puta nisam imao dilemu: brehtovskim teatrom, jer je njegova osnovna svrha da razumemo društvene mehanizme. Nema u ovome što nam se dešava usuda, neshvatljive tragedije i sličnih ezoterija. Sve su to sasvim razumljivi procesi u jednom društvu koje je u metastazama. Da bismo tumore lečili, za šta su neophodni politički preduslovi za koje se građani bore na ulici u protestima protiv nasilja, mi prvo moramo da postavimo tačnu dijagnozu, shvatimo razloge zbog čega je bolest nastala.