Ivan Medenica: Svetu je potrebna vakcina protiv kapitalizma

Deluje zastrašujuće, ali ujedno i nekako grandiozno, da se bukvalno svim ljudima koji trenutno žive na Zemlji desilo, u doslovnom značenju te reči, jedinstveno životno iskustvo, onakvo kakvo ni najstariji stanovnici naše planete, tamo negde na obroncima Fudžijame, nisu iskusili.

Po pandemiji korone, tom nesumnjivom događaju godine, Srbija ne samo da ne zaostaje za svetom, već u samom foto-finišu 2020. odista izbija u vrh.

Po broju obolelih od virusa našli smo se u tesnacu s drugim velikim igračima, ali smo zato po merama koje vršimo i dalje nezavisni i slobodni duhovi, te čak kada se i Italija zatvara u doba Božića, mi relaksiramo mere.

Samo u Beogradu smo imali sahranu patrijarha, crni petak, slavu Sveti Nikola, a sada, ovako dodatno relaksirani, čekamo Novu godinu, Božić i Novu godinu po julijanskom kalendaru: oni koji prežive taman da se izgrle i izljube za Dan zaljubljenih, da svi u jednom danu zaboravimo na telesnu distancu, pa da onda – zatvaramo kafanu.

Kao i u odgovoru na prethodno pitanje, ni sad ne bih pravio razliku između sveta i Srbije. Bez ikakve patetike, za mene su ličnosti godine svi lekari, medicinske sestre, bolničari, laboranti, bolničke čistačice i drugo medicinsko osoblje koje je bilo ili jeste na prvoj liniji fronta u borbi s koronom…

Ipak, jedna svetska ličnost se već duže vremena izdvaja po, za njegovu poziciju, vrlo smelim, liberalnim, progresivnim i vizionarskim stavovima: to je papa Franja.

On bi mogao da bude ličnost skoro svake godine od kako je stupio na vatikanski tron, ali pošto je potrebno neko opravdanje da ga izdvojim baš ove, onda bih se referisao na njegovu nedavnu tvrdnju da je nužna reforma kapitalizma.

To je vizionarska izjava, posebno kada se zna čija je, jer je kapitalizam u svom sadašnjem, pomahnitalom obliku, glavni, sistemski problem naše civilizacije

Ove nam se godine sve smešalo u glavama, teško razlikujemo sujeverje od nauke, činjenice od teorija zavere, istinu od postistine, vest od fejk njuza, tako da nije ni čudo što ne možemo sebi da objasnimo šta nam se dešava.

Ali, ako se distanciramo i maksimalno pojednostavimo stvari, dijagnoza je, čini se, prilično jednostavna: ova pandemija, kao i buduće koje nas čekaju, rezultat je prevashodno ekološke neravnoteže u svetu, a ona je nastala uništavanjem prirode od strane krupnog kapitala.

Čak i ako verujemo u teorije zavere, biološke ratove, Gejtsove mračne naume i čipovanje, opet je u osnovi interes najbogatijih…

Svetu je potrebna vakcina protiv kapitalizma, jer je on najopasniji virus.

A kapitalizam zaista ima strukturu nalik virusu: prodire svugde, niko nije imun na njega, stalno mutira i tako preživljava, vakcinom se može učiniti manje razornim, ali ne i uništiti.

Istorija je pokazala da je pozorište žilavo, svašta je preživelo, od kuge i kolere do pojave filma i digitalnih umetnosti, izguraće i ovu pandemiju, iako se čini da je, zbog nužnosti telesnog koprisustva izvođača i gledalaca kao njegove estetske suštine, jedna od trenutno najugroženijih ljudskih delatnosti.

I srpsko pozorište je bilo žilavo, borilo se, osmišljavalo je alternativne, onlajn forme, pokretalo scene na otvorenom…

Dobili i nekoliko, po bitefovskim standardima, veoma zanimljivih predstava, pre svega u Beogradskom dramskom pozorištu, čiji je uzlet najprijatnije pozorišno iznenađenje godine.

Izdvojio bih predstave „Jugojugoslavija“ i „Ružni, prljavi, zli“ (BDP), „Kretanje“ (Bitef teatar), ali bih pre svega u znak podrške nezakonito smenjenoj upravnici Šabačkog pozorišta, Minji Bogavac, izdvojio projekat ove kuće, „Radio Šabac“ Olge Dimitrijević.