Ivan Mihailović: Rijaliti me plaše

Sam prijemni na Akademiji dramskih umetnosti doživeo je kao zaljubljivanje. Od prvih koraka po pozorišnim daskama i kadrova u seriji „Metla bez drške“ tremu nema, ali ni mantru pre nego što se svetla upale. Pozorišna publika upoznala ga je kao Ninkovića, Klifa, Petra Pana, dok je široj javnosti poznat kao pilot Mirko Klisura iz TV serije „Vojna akademija“. Ipak, on televiziju ne gleda već šest godina, a za ovaj kao i većinu intervjua smatra da će jednog trenutka završiti u hodniku, ispod blatnjavih cipela.

* Školovani ste glumac, upisali ste i doktorske studije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Da li je moguće biti dobar glumac bez dobrog obrazovanja?

– Glumci moraju da završe školu i nauče zanat. Moraš da naučiš osnove. Da postaviš sebi koordinatni sistem, reperne tačke na koje se uvek vraćaš, to deli profesionalca i diletanta. Diletant nekad može da bude genijalan, a da to ne može da ponovi. Glumac mora da nauči da fiksira i da iznova ponovi isto. Da zna makar približno isto, to je zanat, to se uči. Glumci se danas u Srbiji proizvode kao na traci, kao da imamo hiljade pozorišta, a nemamo. Ima mnogo glumaca. Kada se o glumi govori kao o degradiranoj profesiji, treba se zapitati zašto ljudi žele da budu glumci. Možda dolaze iz pogrešnih razloga da se bave glumom. Naše telo je naš instrument. Gluma je opasno zanimanje i psihički i fizički. LJudi misle ‘Evo ga glumac, njemu je super’. Ta izloženost, jer ako si uspešan glumac, ti si stalno izložen, i svi misle da te poseduju i da te poznaju. I ti, ako nisi dovoljno na zemlji, ako nisi utemeljen, odletećeš a pad će biti mnogo težak. Biće sunovrat, nećeš ustati. Zato je naš posao opasan.

* Neke vaše kolege su se priključile protestima „1 od 5 miliona“. Kakav je vaš stav o političkoj angažovanosti glumaca?

– Moje mišljenje je verovatno i mišljenje mog oca, mog dede i moje porodice. Da je moj deda bio u partiji, verovatno bi bio mnogo uspešniji na bankovnom računu. Za mene je moja porodica najuspešnija, a nikada se nismo bavili politikom. Ja ne bih znao time da se bavim. A mišljenja sam da glumci moraju da deluju na društvo i da ukazuju na probleme, da utiču na mlade ljude. Zato igram u predstavama za decu. Obožavam kada škole dolaze u pozorišta jer to znači da ima nade, da će se nešto promeniti. I to je jedini način. Vlasti se menjaju. Za mog života su se nazivi zemalja menjali. To je sve jedan vrtlog u kome ja pokušavam da plivam na površini i da ostanem zdravog razuma. Sad su ovi ljudi na vlasti, sutra neka drugi, a ja ću uvek biti isti, uvek ću biti Ivan. Nikada neću biti član nijedne stranke, neću nikada pričati ni na jednom mitingu zato što tako nisam vaspitan. Ne mogu nikad u potpunosti da se slažem sa nekim, ne mogu nikada da govorim u nečije, pa tako ni u ime naroda, već samo u svoje ime.

* Da li slično mislite i kada je reč o pobuni glumaca Beogradskog dramskog pozorišta kada je u tom pozorištu trebalo da se održi Oskar popularnosti?

– Naravno da pozorište nije mesto za dodelu Oskara popularnosti. U svim svetskim pozorištima gostuju pevači, gostovao je Dejvid Bouvi, Adel, Robin Vilijams… Nije poenta u gostovanjima, jer mi nemamo tapiju na tu scenu, kao ‘Ja sam bog, a ostali su treš i ne smeju da se popnu na tu scenu’. Moj profesor glume je govorio ‘Sve može ako se dokaže’. To je metod. Mora da postoji neki odbor sakupljen od osoba od integriteta koje kažu ‘Ta osoba može da nastupa u pozorištu’. Ne može svako, jer to bi onda bio vašar. Voleo bih da se u terminu Oskara popularnosti odigrala neka predstava, ako je jutarnji termin, predstava za decu. Pozorište mora da čuva integritet, da se bavi kulturom i da ima kulturne sadržaje. Mnogo je zeznuto u našem poslu jer ne možeš sve da izmeriš. Nekada su ljudi pravili revolucije, borili su se, krv su prosipali da bi ukinuli cenzuru, ali opasno je da cenzure uopšte nema. Cenzura je nekad i filter. Mislim na cenzuru u kulturi. Mora da postoji neko ko će da kaže ovo nije dobro, ovo ne zadovoljava kriterijume koje smo postavili, ako ćemo da ih menjamo, to mora da bude javno. Mora da postoji mesto i vreme za određene sadržaje.

* Kažete da glumac najbolje kroz svoj „zanat“ menja društvo nabolje. Kakvo je naše društvo?

– Naš problem je što ne možemo da shvatimo gde se nalazimo. Ja sam se rodio 1989. godine – najbolja ekonomska godina Jugoslavije i onda je sve otišlo gde ne treba, sve se raspalo. Ja osećam rep tog društva, to i dalje traje. Mi nikako da prebolimo. Bombardovanje je bilo pre 20 godina, ono i dalje traje, i to baš intenzivno. Mi smo društvo koje se jako slabo oporavlja. Jako se slabo navikava na nove okolnosti, i čekamo da nam sve padne sa neba. Uvek ćemo želeti da nam bude bolje, to je uslov za evoluciju, ali ako čekamo da nam stvari padnu sa neba, to se prosto neće desiti.

* Svedoci smo istraživanja čiji podaci govore da sve više mladih ljudi napušta Srbiju. Želite li da karijeru gradite i van naše zemlje?

– Ja nemam problem što ljudi odlaze, imam veći problem što ljudi ne dolaze. Migracije su bile otkad je ove planete. LJudi su se selili otkad postoji čovek. LJudi nekad odlaze trbuhom za kruhom, a nekad iz radoznalosti. Ja bih voleo da, ako neki naši stručnjaci odlaze, neki drugi stručnjaci dođu kod nas. Nemam ideju ‘Samo mi na jednom mestu, samo svi Srbi ispod jednog suncobrana i da nigde ne idemo’. Migracije su normalna stvar. Ja bih voleo da glumim na svim meridijanima, ali nikada ne bih mogao da odigram toliko dobro Hamleta u Moskvi. Isto kao što ni neko iz Beograda ne može tako dobro da približi lik sa juga Srbije kao što to može glumac sa tog podneblja. Imam svoju menadžerku u Rusiji, mislim da nam je Miloš Biković svojom glumom na neki način otvorio to tržište. Jedna od retkih prednosti medija je što mogu da te vide i na drugom kraju sveta, preko Skajpa, interneta, kablovske…

* Pratite li tradicionalne izvore informisanja?

– Ne čitam novine, što nije popularno reći u trenutku kada dajem intervju novinama, a televizor nemam već šest godina. Desilo se slučajno, televizor mi se pokvario i od tada nisam stigao da ga kupim. Vremenom sam shvatio da mnogo više čitam, da imam više slobodnog vremena. Televizor mi više nije podloga. LJudi puste TV jer se plaše tišine kad su sami u kući. I nekako su informacije koje treba da dođu do mene počele same da se filtriraju. Preko televizije dobijamo mnogo informacija. Ovo je jedan rijaliti svet i tu ne mislim samo na Srbiju. Mi preko tih ekrana viđamo gomilu lica, više ne možemo da percipiramo, mislim da se stvaraju nove psihoze i bolesti. Filtriranjem pokušavam da ostanem čist i sačuvam zdrav razum. Kao drugo, na mnogo programa se emituju rijalitiji. Da mi rijaliti program smeta, malo je reći. NJihova pojava me plaši. Mislim da to anestezira ljude, loše utiče na razum. Prosto, ružno je na oko. Estetika i poetika tih studija i toga što se unutra radi je strašna. Čak mislim da nije problem rijaliti program nego njegova koncepcija. Novine ne kupujem, a svaki intervju kad tad završi u hodniku da se stave cipele na njega, a moja slika će biti podloga da cipele ne kapaju po tepihu već po novinama.

* Često u intervjuima citirate Miku Antića „Neka svako od vas bar mrvicu detinjstva ponese krišom u ruci i sačuva u glavi“. Da li je to vaša životna filozofija?

– Mika Antić je moj omiljeni pesnik. Poezija me raduje, pomalo je izašla iz našeg naroda, malo ljudi je govori. Postoje pisci koji pišu divnu poeziju, ali malo nas je čita i govori. Taj stih je moja životna filozofija. Pogotovo jer se bavim glumom, a to je profesija koja je prilično zahtevna i ako je shvatiš preozbiljno, postaje opasna. Ona mora da bude relaksirajuća, mora da dolazi iz mekoće i ljubavi. I moraš bar malim delom da budeš dete. To je jako važno, da bi mogao čistog srca da ulaziš u nove uloge. Kao neka tabula rasa.

* U kakvom ste odnosu sa kolegama iz regiona? Da li je kultura spona između naroda bivše Jugoslavije?

– Na ovoj planeti koja je jako mala, a mi imamo neke bizarne granice, koje su dosadne i besmislene, postoje naši susedi koji govore isti jezik. Koliko god pokušavaju da kažu da je to različit jezik, to nije različit jezik jer ako ja govorim nekom i on me razume, to znači da govorimo isti jezik. Kultura, pozorište i film su najbolji način da se bizarne granice brišu, da ne postoje i da se stvara sve više koprodukcija, saradnji sa Hrvatskom, Bosnom i Hercegovinom… Mnogo smo mi mali da bismo samo ovde radili. Besmisleno je da se film gleda i snima samo u Srbiji kada postoji toliko govorno područje. Samo se zove Hrvatska, Srbija, Bosna i Hercegovina, Makedonija, a svi smo isti.

Glumci nisu kao nekada

* Svako od nas je čuo prepričane verzije dogodovština iz pozorišnih bifea nakon što se zavese spuste. Ima li još boema među glumcima?

– Glumci nisu kao nekada, nije dovoljno da si samo gospodin glumac koji ima svoju predstavu i ceo dan ti je slobodan i spavaš do dva. Ima mnogo toga što glumci sada rade, produciraju, vode programe, pozajmljuju glasove u crtaćima, idu na snimanja. Iz tog razloga možda nije kao pre, da sede u pozorištu i razgovaraju do pet ujutro. Imamo i mi mnogo priča pa će i one kroz vreme da postanu kao vino, da dobiju malo na patini i 100 grama će da postane dva kilograma.