Ivan Milenković: Čitam Raspravu o dobrovoljnom ropstvu pokušavajući da shvatim kako se milioni ljudi (Srbija) pretvore u zombije

Evo njegovih odgovora.

Čitam

(Ponovo) Raspravu o dobrovoljnom ropstvu (iz 1549) Etjena de la Boesija, sve pokušavajući da shvatim kako je moguće da se milioni ljudi (mislim na Srbiju) pretvore u gnjecavo podaničko tkivo, u zombije. Boesije piše (u prevodu Ivana Vejvode): „Kakva li je to nesreća? Kakav je nesrećni porok to što je beskrajno mnoštvo ljudi ne samo poslušno, već i slugansko; (…) ono pati zbog pljačke, lopovluka i svireposti, i to ne od neke vojske (…) već od jednog čoveka (…), od čovečuljka. On je najčešće najmekši i najkukavniji u čitavoj naciji; nesposoban je ne samo da komanduje ljudima, već ni da zadovolji i najneznatniju ženicu.“ Taj „nesrećni porok“ Boesije će imenovati kao dobrovoljno ropstvo.

Gledam

Nove rumunske filmove (ono što sam propustio u poslednjih pet godina). Čudo. Nije baš da znam šta se događa svuda u svetu (to zna samo Miki Stojanović), ali sklon sam tome da pomislim kako je rumunska kinematografija najbolja na svetu i to već 30 godina. Recimo (na prvu loptu) Ne očekujte previše od kraja sveta i Potemkinisti Radu Jude, Vi ste Čaušesku za mene Sebastiana Mihaleskua, Između revolucija Vlada Petria, Plavi mesec Aline Grigore. Direktan izraz, bespoštedan prema sebi, bez patriotskih prenemaganja i metafizičkih tlapnji. Kinematografija koja, uživajući u slobodi, slobodu brani.

Slušam

(Sistematski) Čika Koriu i nastojim da ispravim sopstvenu slušalački glupost koja je tog genijalnog tipa bila otpremila (moja glupost, dakle) među tehnički savršene, ali hladne, bezdušne muzičare (duša je čudna biljka, nikada nije tamo gde mislimo da jeste). Dok ispisujem ove redove Čučo Valdes i Čik Koria (dva klavira) izvode čuda 2019. godine. Iznova i iznova preslušavam kako Bred Meldau (još jedan „hladan“ pijanista) izvodi Baha. A onda poredim Goldberg varijacije Glena Gulda, Andraša Šifa i Langa Langa. Da bih se, od ovih „teškaša“, odmarao uz Daniela di Bonaventuru.