Ivan Tasovac: BF – jer volimo Bemus

Ova vest odjeknula je gromoglasno celokupnim ovdašnjim muzičkim svetom, a zadovoljstvo zbog povratka orkestra međunarodnog renomea, nakon jednodecenijskog izbivanja sa najuglednijeg umetničkog muzičkog festivala u Srbiji, izaziva snažno i nepodeljeno oduševljenje svih ljubitelja klasike. Dodatni razlog svakako leži i u izabranom programu, na kome se susreću dve stvaralačke gromade – veliki Ludvig van Betoven i, za nas takođe veoma važan, Dragutin Gostuški. Simfonijsku poemu Beograd Gostuškog, kao i veličanstvenu Devetu simfoniju Ludviga Vana, ovom prilikom diriguje aktuelni novi šef-dirigent Beogradske filharmonije, harizmatični maestro Gabrijel Felc. Beogradskoj filharmoniji, pri tom, u izvođenju Betovenove Devete pridružiće se i Hor Slovenačke filharmonije sa izabranim kvartetom solista, koji čine sopran Sofi Klusman, mecosopran Šarlote Kvat, tenor Brenden Ganel i bariton Markus Ajhe, čineći i sa svoje strane ovaj događaj u potpunosti izuzetnim. Ivan Tasovac, direktor Beogradske filharmonije, na svoj originalan način uvodi nas u bemusovski repertoar, objašnjavajući sve razloge za baš ovakav njegov sadržaj.

* Ove godine Beogradska filharmonija trijumfalno okončava Bemus svojim posebnim i sa ukusom sačinjenim repertoarom, pod upravom maestra Gabrijela Felca. Da li biste nam malo osvetlili sve razloge zbog kojih su za ovu priliku odabrani baš ovaj Gostuški i baš ovaj Betoven?

– Sa jedne strane, to je omaž programu prvog festivala – koji je Filharmonija, kao jedan od osnivača, kreirala i svečano otvorila pre pola veka, na istom mestu gde ćemo mi ove godine zatvoriti jubilarni Bemus. Takođe, time se podsećamo i iskazujemo naše veliko poštovanje za sve ljude koji su pre pola veka hrabro pokrenuli, a zatim i održavali kvalitet Bemusa, kao vrlo referentne tačke svog vremena.

Ali, možda najvažnije za budućnost festivala, koji je bio jedan od simbola Beograda, jeste pitanje koje simbolički postavljamo kroz ovaj program – da li će ova generacija imati snage da odgovori izazovu vremena i vrati Bemus na mapu evropskih festivala. Znate, Bemus je imao svoje uspone i padove, ali je u poslednjoj deceniji bio nesrećni talac ličnih ambicija, sujeta i talova, i zato je gubio i uticaj i publiku. Dolazak novih lica u Odbor Bemusa, zaista nespornih profesionalaca Milice Kadić i Jelene Janković Beguš, uliva nadu. NJihova kreativnost je evidentna, a kad sam se suočio sa njihovim karakterima, poverovao sam da će uspeti i da se izbore sa večitim serdarima i vojvodama naše kulturne čaršije. Tako da publiku Bemusa tek očekuju veliki događaji. Uzgred, to vam je i odgovor na pitanje koje mi svi postavljaju od kad je objavljen program: Kako su uspeli da vas vrate na Bemus? Uz mali dodatak, samo za vas – da je bilo pameti, ne bismo ni pauzirali, jer volimo Bemus.

* Poslednjih godina BF pažljivo bira dela „domaćih“ kompozitora tokom svojih koncertnih sezona, stvarajući od njih prave muzičke događaje. Sa druge strane, nepogrešivost „filharmoničara“, kad je o Betovenu reč, već je demonstrirana na samom početku aktuelne sezone onom „mrakobesnom“ interpretacijom „Pete simfonije“. Ovom prilikom imate i specijalne goste, koji svakako dodaju grandioznosti poruke „Devete simfonije“, kao i „zlatne“ Bemusove prilike u kojoj se ona izvodi – kako se Filharmonija priprema za ovako izuzetan zadatak? Kako maestro Felc oseća i sa orkestrom postavlja Poemu „Beograd“?

– Poemu Beograd Dragutina Gostuškog, koju je Filharmonija izvela na svečanom početku tog prvog Bemusa 1969, sa uspehom smo svirali i na otvaranju simfonijske sezone Muzikferajna u Gracu 24. i 25. septembra. Znate i sami koliko je Gabrijel Felc fascinantna pojava. U svemu što izabere da diriguje on se oseća kao kod kuće i to u potpunosti prenosi i muzičarima i publici. Sa druge strane, mi imamo najbolje muzičare u Srbiji, koji iz meseca u mesec toliko napreduju u potrazi za perfekcijom, da ta sinergija čini uzbudljivim ne samo koncerte, već i probe.

* Upravo ste se vratili sa gostovanja u Gracu – kakvi su vaši utisci sa tih koncerata? Da li publika drugačije reaguje nego u Beogradu, koje je neko vaše novo otkriće u vezi sa sadašnjicom klasične muzike i njenim savremenim prijemom u Evropi, tu nedaleko od nas?

– Publika je svuda ista, u smislu da nepogrešivo reaguje na istinite emocije i kvalitet. Malo mlađa ili starija, više ili manje elegantno obučena, manje ili više bučna. Sve to postaje irelevantno od trenutka kad Tijana ili Mika kao koncertmajstori počnu da štimuju orkestar, kad se žamor utiša i kad Felc, u svom specifičnom maniru, energično i uz veliki osmeh praktično uleti na scenu. I tada počinje magija, nezavisno od geografske dužine i širine.

* Mnogo se govori o 50 godina Bemusa ovih dana, a u toj istoriji Beogradska filharmonija je svakako imala svoje važno mesto – sećate li se nekih upečatljivih „Filharmonijskih“ nastupa u novom milenijumu, ali i onih iz godina kad ste bili dete i tinejdžer?

– Iskreno, u vreme kad sam bio dete, Bemus mi nije bio omiljena igraonica, jer sam više voleo da igram fudbal u školskom dvorištu, a kao tinejdžer sam se školovao u Moskvi, tako da stvarno nisam dobar hroničar kad je reč o najvećim dostignućima prošlosti. Ali da ih je bilo, bilo ih je dosta i to znam iz prve ruke, jer su mi i otac i majka bili redovni posetioci Bemusa, još iz zlatnog vremena kad su porodice kupovale komplete karata čim se objavi program. A što se tiče novog milenijuma, priznajem da sam vrlo ličan – veći utisak mi je ko sve nije bio prisutan na programima i u publici, nego ko jeste.

* Najzad, kako vidite budućnost klasične muzike, u narednih eto 50 godina? Kojim to smerovima Filharmonija već sada kreće ka toj budućnosti?

– Ako me zdravlje posluži, očekujem da ću i tada biti na čelu Beogradske filharmonije, koja će biti u vrhu najboljih svetskih brendova. Ako, nekim neverovatnim sticajem okolnosti, slučajno umrem – biće mi svejedno.