Glumica koja je rekla istine koje dugo ne želimo da čujemo: Ko je Ivana Nedeljković, direktorka Puls teatra iz Lazarevca?

Roditelji koji gaze preko sopstvene dece pri ulasku na predstavu i u laktanju kakvo smo viđali u stampedo pohodima na otvaranje novih tržnih centara; insistiranje da na predstavu koja je kamernog tipa uđe više dece nego što je to predviđeno brojem mesta; dovođenje i onih u kolicima čijem uzrastu predstava nije namenjena ili onih jedva prohodalih koji se kotrljaju niz stepenice ka bini, zaboravljeni od roditelja, spaseni od uposlenika teatra; zanimanje sebe i dece čija pažnja luta puštanjem sadržaja na mobilnim telefonima; grickanje kokica kao na utakmicama ili u sinepleks bioskopima.

Rečju, galimatijas i karambol blago rečeno neprimeren jednom pozorišnom činu koji obično traži tišinu, pažnju, usredsređenost čak i onda kada svoju malu publiku poziva na interakciju i kada je graja ili reakcija koja dolazi od nje i jedina prihvatljiva.

Sve navedeno opisala je u svom obraćanju, pre svega roditeljima, direktorka Prvog prigradskog pozorišta – Puls teatra iz Lazarevca Ivana Nedeljković pozivajući na pristojnost, obzire, ponašanje koje jednom hramu kulture i dolikuje.

Snimak tog njenog obraćanja već nedelju dana predmet je velikog interesovanja, izaziva komentare i debate.

Tako smo i u Danasu saznali od drugih pozorištnika da dečju publiku češće bolje vode njhovi nastavnici nego roditelji, da zapravo deca u „provincijama“ prilježnije usvajaju pozorišna pravila, da se na renomiranim festivalima za decu u pozorištima u centru Beograda odvijaju jednako, ako ne i gore neprijatne situacije…

Ivana Nedeljković, po vokaciji glumica, morala je, znajući kako je biti na sceni a bez poštovanja svoje publike, i htela da reaguje.

Rekla nam je istine o nama samima koje već dugo ne želimo da slušamo ni da čujemo.

A sve to samo pola godine od jednog od najstrašnijih zbivanja u savremenom srpskom društvu koje uključuje decu i roditelje koji se njima ne(dovoljno) bave.

Rođena je 1973. u Beogradu.

Glumu je diplomirala na Akademiji umetnosti u klasi profesora Ivana Bekjareva.

Odigrala je brojne uloge pre svega u pozorištu na čijem je čelu od 2012. godine i čiji je osnivač.

Tu je i nekoliko televizijskih filmova od kojih su najpoznatiji „Optimisti“ u režiji Gorana Paskaljevića, uloge i u radio dramama, a najšira publika može je prepoznati po serijama „Kamiondžije D.O.O.“ ili „Urgentni centar“, na primer.

Osim brojnih predstava na repertoaru čijih se naslova ne bi postideo bilo koji prestonički teatar (ne znam u stvari ni za jedan na čijoj se sceni trenutno igra nobelovka Elfride Jelinek), brojnih koprodukcija, učešća i nagrada na festivalima, gostovanja Čehovljevog „Galeba“ ali iz Tokija (!), ovo pozoriše uključuje u svoj rad lica sa invaliditetom i pripadnike nacionalnih manjina i insistira na rodnoj ravnopravnosti.

Ničega, dakle, prigradskog i provincijalnog u pežorativnom smislu značenja tih reči nema u Puls teatru.

Ono što se desilo i dešava na pozorišnom festivalu za decu, ali i mnogo više i mnogo šire svuda oko nas, duh je filosofije palanke koji se nazaustavljivo širi.