Ivo Andrić

U tim našim sve češćim razgovorima nekako smo se dotakli i Ive Andrića. Andrić se, svedočio je Vladimir, izvesno vreme premišljao da li da mi dâ dozvolu za ekranizaciju (to premišljanje bilo je, izgleda, svojstveno Andrićevom karakteru) i kada se najzad prelomio, postavio je samo jedan uslov, da se ni na koji način ne meša u nastanak filma i da ga vidi tek kada bude završen. I izgovorio onu čuvenu rečenicu, koju srećemo i kod drugih svedoka: „Možete skraćivati, ali ne smete dopisivati.“

Odmah sam imao ceo film u glavi, pričao mi je Vladimir, samo nikako nisam mogao da zamislim ko bi mogao da igra Aniku, šesnaestogodišnju fatalnu ženu.

Kasting, barem u domaćoj kinematografiji, tada još nije bio razvijen kao posebna disciplina.

Konačno se odlučio za Milenu Dapčević, uz Špelu Rozin i Dušicu Žegarac, svakako najlepšu jugoslovensku glumicu onoga doba, i posle te odluke suočio se sa novom poteškoćom, koju je morao da rešava uz pomoć kamere: Milena je imala veća stopala nego što je podrazumevao estetski obrazac vremena o kojem je Andrić pripovedao (mala stopala su ideal orijentalne lepote), i to je trebalo rešiti posebnim kadriranjem. Sve ostalo išlo je da ne može bolje, prirodno, kao disanje.

I kada je film završen, Pogačić je pozvao Andrića da ga pogledaju, sami. Odgledali smo ga u tišini, sećao se Vladimir, i ja sam, u strepnji šta će mi Andrić reći, više iskosa skretao pogled k njemu nego što sam se usredsređivao na film koji sam ionako u montaži i nasnimavanju tona već naučio napamet.

Andrić je ispratio film gotovo se ne pomerivši, amimičnog lica i, kada se projekcija završila, ništa nije komentarisao.

Voleo bih, druže Pogačiću, da mi se malo slegnu utisci, za dan-dva ću vas pozvati na večeru, da malo porazgovaramo o svemu. Samo je to izustio i otišao.

Tako je i bilo. Neke večeri kasnije našli su se u Klubu književnika, opet sami. Slušajte, druže Pogačiću, ovo što ću vam sada reći nikome neću ponoviti, to je vaš film, i to dobar film, rekao je fra Ivo.

Posebno mi se dopalo to što niste doslovno išli za mojom pričom, i sada bih zlatom platio da sam se ja setio onakvog početka i kraja, kojim se opisuje pun krug. (Ha, prećutao je ono upozorenje o „dopisivanju“!)

Film, da podsetim one koji su ga gledali, a oni koji nisu svakako bi to trebalo da učine, počinje tako što turski kajmakami pucaju u tikve koje im stotinak metara uzvodno bacaju sluge, a završava se tako što pucaju u praznu vodu, čega u Andrićevoj priči nema.

Uvek pred sobom imam nečiji lik kada o njemu pišem, svejedno da li ga zamišljam ili ga vadim odnekud iz sećanja, još je dodao Andrić. Vaši likovi bliski su tom mom zamišljanju, tako sam ih i sam nekako video. Eto, tako se meni čini. A vi, a imate li vi nešto mene da pitate?

Ne znam šta mi je u tom času bilo, i odakle mi takva drskost i sloboda, pripovedao mi je Vladimir Pogačić, ali mi je sinulo da Andrića baš tada, jer ako ne tada, onda nikada, zapitam otkud u njegovim pripovetkama toliko interesovanja za situacije koje se graniče sa psihopatologijom, od nekrofilije, sodomije, pedofilije, silovanja dece, ubistva iz strasti, kao u „Anikinim vremenima“, odakle toliko prilaženja i zagledanja u demonsko i zversko u čoveku.

Andrić mi ništa nije odgovorio, uzdahnuo je Vladimir, samo me dugo, netremice, ćutke gledao.

Autor je pripovedač, kritičar i esejista čija je knjiga Priče o piscima upravo objavljena u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs