Ivo Lola Ribar, ljubav i pozorište

Reflektor teatar priprema predstavu o ovom narodnom heroju, kada je potekla ideja o predstavi i šta je zajedničko ovom narodnom heroju i pozorištu, kao i kako će izgledati predstava koja je sada u procesu nastajanju napisala je Minja Bogavac, dramaturškinja i rediteljka.

Lični osvrt na predstavu u nastajanju

Početkom devedesetih, u našoj porodičnoj biblioteci, postojao je primerak romana “Legenda o devojci Slobodi”. Pao mi je pod ruku, u onom uzrastu, kada devojčice tek počinju da čitaju ljubavne romane i kada to rade krišom: s jedne strane, zato što čitav svet smatra da su premlade za ljubav, a s druge i zato što je sve ono što se čita krišom, neuporedivo zanimljivije od propisane lektire.

Dobro se sećam kako sam romansiranu pripovest Iva Lole Ribara i Slobode Trajković skrivala ispod zbirke zadataka iz matematike, pa je tako pročitala za jedno popodne, a onda preplakala veče… ni ne znajući da sam, između korica ovog romana, pronašla još nešto, što se u ono vreme, za decu, smatralo još opasnijim od ranog interesovanja za romantične odnose. Jugoslaviju. Ideju Jugoslavije. Bratstvo i jedinistvo u antifašističkoj borbi naroda i narodnosti zemlje u kojoj sam rođena, a koja je upravo umirala, suviše bolno i dramatično, da bi se deca vodila kod nje u posete.

Partizanski ljubić koji sam sama pronašla na polici, odveo me je u posetu zabranjenim svetovima. Sloboda i Lola. LJubav i Jugoslavija.

LJubav i Jugoslavija, tako su po prvi put za mene postali – jedno, a Ivo Lola Ribar i Sloboda Trajković, urezali su mi se u sećanje kao romantični junaci, tragičnih sudbina. Nije mi bilo jasno zašto bi – dođavola, iko menjao ime ulice nazvane po Loli, kad je za mene, kao devojčicu, on prosto bio ideal: oličenje svih osobina koje se imaju smatrati muževnim, u jednom sasvim plemenitom smislu.

Mlad, lep, pametan, hrabar, veran, uspešan, nežan i dobar drug – Ivo Lola Ribar, bio je sve ono o čemu se može maštati, u onom periodu odrastanja, kad sve devojčice maštaju o nekom svom “princu”. Imala sam sreće da moj ideal, bude narodni heroj (bez monarhističkih titula), a da devojka s čijom je likom trebalo da se poistovetim, ne bude jedna od onih princezica što čeka da je spasu, već jedna dovoljno hrabra da napravi sopstveni izbor, čak i po cenu da nikad ne bude spašena.

Ne bih mogla da kažem da sam se zaljubila u Lolu, ali je izvesno da sam se na primeru para iz ovog romana, zaljubila u LJubav kao takvu. Sloboda je bilo moje prvo izmišljeno ime za buduću ćerku… mada sam od toga relativno brzo morala da odustanem: samo nekoliko godina kasnije, kada sam postala svesna da se nad mojim srećnim detinjstvom nadvila diktatorska figura jednog Slobodana.

Nije bilo popularno isticati “Legendu o devojci Slobodi”, kad u leksikon upisujete odgovor na pitanje o omiljenoj knjizi, niti se ikad, u toku mog školovanja, mogla pojaviti prilika da zablistam sa nekim referatom ili sastavom na ovu temu. Tako je i ova “moja prva ljubav”, ostala tamo gde obično ostanu i sve druge prve ljubavi. U detinjstvu.

Sećanje na nju je dolazilo i odlazilo, u nekim logičnim etapama: setila bih se Lole, kad učim i čitam o antifašizmu… pa bih ga opet zaboravljala, kada ne red dođe neka druga tema. S interesovanjem sam čitala novinske tekstove o njemu, ali ih isto tako i zaboravljala, čim okrenem narednu stranu. Vremenom, uspela sam da pohvatam konce i s drugim likovima ove sage, pa sam saznala za Lolinog brata Juricu, umetnika, stradalog samo nekoliko dana pre njega. Saznala sam više i o njihovom ocu, doktoru Ivanu Ribaru, i o sceni kada mu Tito saopštava da je u istoj nedelji izgubio dva sina. Naravno da mi je kroz glavu prošlo kako je ovo tragična scena, antičkih razmera… ali bi mi misli uvek odlutale, u pravcu nekih drugih tema, koje su tada bile u fokusu mojih (po pravilu: pozorišnih) istraživanja.

Nisam mogla da verujem kad mi se jednog dana Vlatko Sekulović javio s pitanjem: “Hoćemo da radimo pozorišnu predstavu o porodici Ribar?” … NARAVNO DA HOĆEMO, ali… odakle uopšte ta ideja?!

Na prvi sastanak sa producentima, dotrčala sam bez daha: “To je fantastično, to je genijalno, to je najbolja tema ikad!!! Ko se toga uopšte setio?”, pitala sam.

“Pa, ti.”, kaže mi Vlatko.

Ja? Kako ja?

“Letos, kada smo išli na tribinu o zajedničkom jeziku, na Exitu. Sećaš se?”

Ne bih rekla da se sećam.

“Pitao sam te”, kaže Vlatko, “Šta je bolje za pozorišnu predstavu: Sutjeska ili Neretva? A ti samo pitala: šta misliš o porodici Ribar? Dopala mi se ideja, pa sam malo pričao s ljudima. Kome god sam pomenuo da bismo možda pravili predstavu o Ribarima, rekao mi je da je to odlična stvar. ”

Odjednom mi se učinilo kako sam celog života pokušavala da se vratim toj priči, toj porodici, toj ljubavi… iako nisam bila ni svesna kako sve vreme tražim taj put.

Od tog je sastanka prošlo dva meseca. Moje dve dramaturško-rediteljske eksplikacije, prošle su ispit čitanja, od strane producenata, a na brojnim sastancima u okviru našeg tima, okuplja se sve više saradnika.

Pored Anete Goranović, Gute Grubačkog i naravno – Vlatka, sa nama se redovno sastaje i Srđan. Srđan Milošević je istoričar koga sam ranije poznavala samo po tekstovima objavljenim na Peščaniku, a koji u ovom projektu ima zadatak da nas usmerava, nadgleda i osmišljava edukativni deo procesa, kroz koji ćemo prolaziti sa autorskim timom predstave i glumcima. Kada ih odaberemo.

U ovoj fazi, Srđan propisuje moju lektiru, ja beležim, pa trčim kući, na internet ili u biblioteku.

Političke uspomene dr Ivana Ribara, četiri toma.
Serijal Jugoslavija u ratu, 23 dokumentarna filma.
Jozo Petričević, biografija Iva Lole Ribara… i tako dalje, i tako dalje…

Spisak se samo umnožava!

Ohrabrim se da pitam: “Jel ima nešto lakše? Pitkije? Nešto manje zahtevno za čitanje?”

“Ima”, kaže Srđan, “Obavezno pročitajte Mirka Tepavca i knjigu Moj drugi svetski rat i mir. To je odličan uvod u temu. Brilijantno napisana knjiga, vrlo jasna i sažeta, po stilu liči na roman – to bih i detetu dao da pročita!”

To me podseti da ga pitam: “A Legenda o devojci Slobodi … Znaš taj roman?”

“Nikad čuo.”, odgovara Srđan.

“To je ustvari ljubić.”, objasnim ja i stanem mirno, kako bih podnela smešljive poglede svojih saradnika. Nije valjda da se na jednom ovako ozbiljnom sastanku ja pozivam na neki ljubavni roman?!

Šta da vam kažem, dragi saradnici.
Igrom slučaja: za mene, Lola je jednako LJubav.
A pozorište se može praviti bez svega, osim bez ljubavi.

Biće u ovoj predstavi istorije. I politike. Antifašizma. Rata. Stvaranja i raspada Jugoslavije. Biće spomenika. I onih koji su oskrnavljeni. Biće ulica. I onih kojima su promenili imena. Biće partizana. I biće četnika. I biće priče o opasnosti od istorijskog revizionizma. Biće pokliča: SMRT FAŠIZMU! I biće Slobode narodu! Biće političkih uspomena dr Ivana Ribara, biće SKOJ-a i AVNOJ-a i NOB-a i ideologije.
Ali će najviše biti LJubavi.

One ljubavi koja je isto sa našom borbom i našom pobjedom.

“Našu sreću i život koji smo htjeli, nismo, kao ni milioni drugih, mogli ostvariti izolovano, već samo preko naše borbe i naše pobjede.”, pisao je Lola, svojoj verenici Slobodi, “I zato su te dvije stvari u suštini, u meni samom, jedno.”

Pre nego što je uspeo da joj pošalje ovo pismo, do njega je stigla vest o njenoj stravičnoj pogibiji. Otrovana je gasom, zajedno sa celom svojom porodicom i hiljadama drugih, nevinih zatvorenika Banjičkog logora. Pred neprijateljem se držala hrabro. Podnela je mučenje, ali nije pristala da napiše pismo kojim bi fašistima pomogla da pronađu gde se nalazi Lola. Svakim minutom svog kratkog života, opravdala je svoje ime – Sloboda.

Na današnji dan, 27. Novembra 1943. godine, Lolu je pronašla bomba. Ali, tu nije kraj njegove priče. Nešto kasnije, došla je i pobeda, u koju je do poslednjeg trenutka verovao, ne odvajajući je od pojmova kakvi su sreća i život.

U šta verujemo danas?

Biće to osnovno pitanje naše predstave.
U šta verujemo… i na šta zapravo mislimo kad kažemo kako verujemo u ljubav?

Autorka je dramaturškinja i rediteljka