Iza guste trave

Približavao joj se neki čovek, ali bio je neobično obučen: sav prekriven nečim zelenim.

Nije mogla dobro da ga osmotri zbog odbleska sunčeve svetlosti na vodi iza njega, ali opažala je nešto čudno, nešto pogrešno.

Ustuknula je, ali iza nje je bio čestar; nije znala da li se trnje pomera u oba smera.

Zatvorila je oči, a kada je ponovo pogledala, otkrila je sa užasom da na nekoliko metara od nje stoji princ.

Bile su to njegove oči, njegov stas, ali bio je tako izmenjen da je Milistrata nemoćno podigla ruku kao da hoće da ga odgurne, a onda pala.

Došavši svesti, prvo je pomislila da još sanja: ležala je u krevetu, zid je vijugao iznad njene glave, a kraj nogu, prkoseći sili teže, iskošeno je tekla voda.

Zbunjena, Milistrata je naglo pokušala da ustane, ali je udarila petom o tvrdo tlo, izgubila ravnotežu i pala u vodu.

Brzo se pridigla i shvatila da je sa silom teže sve u redu: krevet nije bio vodoravan, kako je nagonski verovala, već iskrivljen pod blagim uglom.

Prostorija je bila ovalnog oblika, poput polulopte, a vrh je nedostajao, pa je kroz okrugao prorez dopirala sunčeva svetlost; kako bi Milistrata pomerila glavu, sunce se lomilo na obodu.

Začula je neobičan zvuk.

Dopirao je iz daljine i činilo joj se da neko o kamen udara drugim kamenom.

Ritam joj je zvučao poznato.

Nakon nekoliko ponavljanja, shvatila je da sluša osnovu pesme koja je svirana na svadbi.

To onda mora biti princ, pomislila je, govori mi da je blizu, priprema me za susret.

Izvadila je iz džepa sviralu koju je kupila na pijaci i pokušala da odgovori.

Činilo joj se da nije pogodila melodiju, a kucanje je prestalo.

Tek kada je pokušala da izađe, uvidela je da vrata ne postoje.

Kako sam onda dospela ovamo?

Čovek ne može da se popne do proreza, niti da se provuče ispod zida.

Opet oseti teskobu, kao kada ju je trnje zarobilo.

Zatvor nije velik, možda može da ga prevrne?

Gurala je hladan i neravan zid, a jedan deo se ugnuo pod njenim prstima.

Pritisnula ga je obema rukama i uspela da izađe.

Ponovo se iznenadila videvši da stoji u rečici koju je ugledala kada je izbila iz šiblja.

Voda je lenjo tekla oko nje i velike zemljane polulopte za koju je mislila da je koliba.

Možda i jeste koliba, zašto bi neko u ovo stavio krevet?

Ponovo je začula kucanje.

Dopiralo je iz grmlja na ivici vode.

On je tamo, pomisli Milistrata, mada bi najviše volela da princ nije tamo i da se ona nije ni makla iz dvora, makar bila bačena u Kulu.

Oprezno je izašla na obalu.

Čim je stupila na travu, učinilo joj se da oseća princa pored sebe i da je on upućuje da hrabro krene prema grmlju.

Ipak je zastala, nemoćna da napravi poslednji korak.

Tada se grm razdvojio i princ se uspravio pred njom.

Milistrata ovog puta nije izgubila svest, čak je naterala sebe da ga pogleda.

Sačuvao je ljudski oblik, imao je ruke, noge, glavu, ali utoliko strašnije su izgledale promene.

Koraknuo je prema njoj, ali se zaustavio kada je Milistrata ustuknula.

Kada je konačno uspela da odvoji pogled od princa, opazila je da njih dvoje nisu sami.

„Pa, ovde ima i drugih… takvih!“ uskliknula je osećajući da joj se raspoloženje opet kvari.

Princ nije odgovorio.

Dođi.

Pokazaću ti okolinu.

Autor je prozni pisac, čija je knjiga priča „Preimućstva kruga“ objavljena u izdanju Arhipelaga.