Izabel Iper – Bez sentimentalnosti, ali sa osećanjima na pravom mestu

Kao glumica mogu da osvojim koliko god hoću teritorije – rekla je, između ostalog, Izabel Iper na masterklasu koji je održala na ovogodišnjem, 25. jubilarnom Sarajevo film festivalu u punoj sali bioskopa „Mitingpoint“. Govorila je brzo, spontano, često je pravila digresije i pričala o svojoj karijeri kao da je, moglo bi se reći, potpuno nesvesna sopstvenog statusa velike glumice, kao da joj se sve što je postigla maltene slučajno desilo.

Na pitanje da li je imala ambiciju da postane filmska glumica Izabel Iper je odgovorila „da pretpostavlja da jeste“.

– Pretpostavljam, nikada nisam bila svesna toga. Nisam se probudila jednog jutra i rekla želim da postanem glumica. Mislim da to ima najviše veze sa tim kuda vas zapravo život odvede, bez obzira na to da li ste glumica ili se bavite bilo kojim drugim poslom. Kod mene ta odluka jednostavno nije bila naročito očigledna. Bilo je kao da se to dešava nekom drugom, a ne meni. A onda, na kraju, zateknete sebe u profesiji glumice – ispričala je Iper.

Ona je konstatovala da je od straha da li ćete dobiti sledeći posao, ulogu, mnogo važnije napraviti najbolji mogući izbor u datom trenutku.

– Radi se o nečemu što je između vas i vas, a ne o tome koliko ćete biti uspešni. Važno je da postignete nešto što vama lično ima smisla – istakla je Iper. Ona je rekla da takav pristup poslu nosi sobom teškoće, ali da se, većinom, tako nalazi i lepota.

– … Da pronađete najbolju moguću stvar, koja vam daje životnu energiju, koja vam pruža još malo dobrog razloga da se probudite ujutru i kažete: – u redu je, radim ovaj film – objasnila je Iper.

Prema njenim rečima, sve se svodi na to koliko ste precizni u pravljenju izbora, ali su u životu glumca od ključnog značaja susreti i to oni na vrhu piramide, dakle, u slučaju filma, s rediteljima.

– Od toga zavisi da li će za vama žudeti ili neće, na koji način ćete biti voljeni – primetila je Iper. Ona je ispričala da je njena karijera krenula s rediteljem Klodom Šabrolom, s kojim je na kraju snimila sedam filmova, a zatim i sa svim ostalim velikim rediteljskim imenima s kojima je radila.

– Imala sam sreće da naiđem na reditelje koji su mi davali osećaj da nešto postižem u sopstvenim očima – kazala je Iper, dodajući da joj je prilično teško da opiše svoj rad na filmu i da jedino može da kaže da je reč o kreativnom procesu koji se dešava u sadašnjosti.

– Ne postoji ništa pre ili posle. Snimanje filma je jezik. Većinu vremena to je jezik tišine, tajni jezik znakova, nešto što vi i reditelj čitate između redova. U tom procesu su važni pre svega intuicija, utisci, osećanja – ukazala je Iper. Ona smatra da je teško opisati kreativni proces bilo koje vrste jer se on sastoji od mnogo elemenata. – Tako je i sa glumcima. Ne postoji tehnika, metod. Jednostavno se dogodi ili se ne dogodi – ispričala je Iper.

Osvrnuvši se na saradnju sa Godarom iznela je zanimljivu opservaciju o tome da je svaki igrani film dokumentarac o glumcu.

– Ne snimate samo lik u priči, već određenu osobu koju igra glumac unutar te priče. Takav pristup vas više uključuje. Nikada mi nije bila preterano bliska ideja karaktera jer je ona relativna, više pripada literaturi i ograničava budući da u filmu želite da prikažete život, a ne izmišljene likove i priče – elaborirala je Iper. Ona smatra da svaki glumac nosi ono što oseća ali da je publici nemoguće da otkrije šta ste stvarno vi, a šta niste. – Na sceni sam ja, iza maske – zaključila je Iper.

Prema njenim rečima, najbolju saradnju je ostvarila sa rediteljem Mihaelom Hanekeom. Pre nego što su počeli da sarađuju, bilo je nekoliko bezuspešnih pokušaja da se to desi a onda je konačno zaigrala u kultnoj „Profesorki klavira“. – Rekao mi je najlaskaviju moguću stvar koju glumica može da čuje: „Ako ti ne budeš igrala u ovom filmu, neću ga ni snimiti.“

Izdvojivši citat iz tog filma Iper je, na neki način opservirala, kako misli o glumi.

– U jednom trenutku ona kaže svom učeniku: „Coldness – does it mean something to you?“ (Hladnoća – da li ti znači nešto?). Ona mu to kaže jer ne želi da njegova izvedba zvuči tako sentimentalno, preterano, a samim tim lažno i manipulativno – ispričala je Iper. Prema njenim rečima, Hanakeova mantra bi bila „bez sentimentalnosti“ ali moglo bi se reći da je ona i njena .

– O da, ja sam hladna. Pokušavam da izbegnem sentimentalnost, ali to ne znači da emocije ne postoje, već da su na pravom mestu – zaključila je Izabel Iper.

Organski feminizam

– Dolazeći ovamo čitala sam dugačak intervju Elfride Jelinek – rekla je Iper, odgovarajući na pitanje o položaju žena danas. – Volim da čitam intervjue s piscima. Inspirativno je kako govore o svom radu, naročito neko kao što je Jelinek, koja ima političku viziju. U tom intervjuu ona je veoma pesimistična u vezi sa snagom ženskih glasova i, nažalost, mislim da je u pravu. Ja ne bih to sročila baš tako kao ona, ali mislim da je svet duboko u svojoj srži mizogin – konstatovala je Iper. Kako kaže, ona je bila feministkinja a da toga nije bila ni svesna. Za nju je to „nešto organsko“, primetila je.

Planeta film

Izabel Iper, koja iza sebe ima više od 140 uloga, rekla je da su filmovi „The Lacemaker“, „Profesorka klavira“, „Ona“, kao i mnogi drugi, svakako značajni, ali da svoj glumački opus ne gleda na taj način „kao odvojene delove“ nego pre kao veliki prostor koji istražuje od kada je počela da radi kao glumica. – Svaki film predstavlja deo tog prostora. Za mene je film planeta koju naseljavam filmovima bez obzira na to da li su oni veliki ili mali, uspešni ili promašeni. Za mene je to način života, više od bilo čega drugog – istakla je.

Žene u središtu

Na opasku da je ona najčešće u središtu filma i da često ima glavnu ulogu Iper je kazala da je svesna da je to, nažalost, retkost u Holivudu, ali i generalno, kao i da nju ne frustrira da ima manju ulogu, ali da joj ne prija da bude na periferiji. – Moja ideja žene na filmu nije bila da one odjednom treba da nose mušku odeću ili postanu osvajači, već više da se prikazuju u najrazličitijim stanjima – bilo da su slabe, nežne ili jake. Da budu u centru pažnje istraživanja, da se bavimo ženama po sebi – istakla je Iper.

Bez beleški u scenariju

Govoreći o tome kako prolazi kroz scenarije, Iper je rekla da je to specifično oruđe. – Nije ni knjiga, nije ni film. Za mene je važno da ima određene podatke, da nema previše opisa jer tada postajem sumnjičava – poželim da poručim njegovom autoru da je bolje da se prihvati pisanja knjige. Za mene su u scenariju najbitniji dijalozi i na osnovu njih procenjujem da li je on dobar ili nije. Najčešće ga jedanput pročitam i nikad ne pišem beleške sa strane – ispričala je Izabel Iper.