Izazov očuvanja pozorišne scene

Pre nego što pogledamo ono što je danas i što će biti sutra, neophodno je da se pogleda unazad. Odluka da ljudi više neće ići u pozorišta stigla je bez ikakvih upozorenja ili najava da bi pozorišta trebalo zatvoriti.

Isto se dogodilo i sa drugim oblastima u kreativnom sektoru. I pre zatvaranja mogli smo imati informacije da je ono što se dogodilo u petak, 13. marta moralo da se dogodi.

Dok smo uživali u punom kapacitetu pozorišnih premijera i festivala, u susednim zemljama su već spustili zavese u pozorištima.

Na početku je bilo šokantno za sve, ali se tada mislilo da će prekid trajati tri nedelje, najviše šest… Sada smo suočeni sa periodom koji mnogi procenjuju na šest do devet meseci. Možda bude i godina, ili duže…

Tri meseca zatvaranja pozorišta, koncertnih dvorana, galerija i bioskopskih sala donelo je stotine hiljada gledalaca manje i izgubljeni prihod koji se meri milionima.

U ovom trenutku troškovi nastavljaju da rastu, čak i ako su svedeni na osnovni minimum. Rezerve koje su imale umetničke organizacije već su potrošene. Prihoda sa blagajni i prodaje programa nema.

Institucije kulture, čiji su osnivači država ili gradovi, trenutno su u povoljnijem položaju u odnosu na one koje pripadaju privatnom sektoru ili nezavisnoj sceni. One će do kraja godine, izvesno dobijati novac za plate i materijalne troškove.

Druge umetničke organizacije polako zatvaraju vrata, bez nade da će ih ponovo otvoriti.

Pitanje kada će se ponovo otvoriti pozorišta je „pitanje za milion dolara“, jer niko ne može sa sigurnošću predvideti razvoj novog talasa virusa. Posao pozorišta je da omogući da velika grupa ljudi bude zajedno.

Zbog toga, pozorište nije kompatibilno sa fizičkom distancom. Stavljajući na stranu problem postavljanja dramskih dela, fizičko distanciranje će onemogućiti regularnu prodaju ulaznica u pozorištima.

Jedno pozorište u Milanu je odlučilo da, umesto 500, u svoju salu pusti 65 gledalaca. Metropoliten razmišlja da u svojoj sali od 4.000 mesta „otvori“ 400 mesta.

To može da bude jedna od mogućnosti za subvencionisana pozorišta, ali to svakako nije rešenje za scene kakva su kod nas Zvezdara teatar ili Madlenijanum, koje zavise od sopstvenog prihoda iz kojih isplaćuju angažovane glumce i muzičare. Smanjeni broj sedišta, dakle, nije finansijski održiv.

Dok se pozorišta ne otvore, dok ne bude pronađeno drugo rešenje, teatri će morati da traže dodatnu finansijsku podršku Vlade.

Umesto priče o oporavku kreativnog sektora pravo pitanje je: kako ćemo oblikovati svet za novu normalnost?

Kultura će se promeniti zauvek, kao što se dogodilo u Šekspirovo vreme kada su pozorišta zatvorena zbog epidemije kuge. Pritisci koje danas trpimo – finansijski, praktični i emocionalni – znače da nećemo biti isti kada posle virusa izađemo na drugu stranu.

Zato je pravi izazov sačuvati kulturne institucije koje su sada na „intenzivnoj nezi“.

Mi znamo da zabrana neće trajati večito, međutim, kada ova zabrana bude ukinuta problemi neće nestati. Bez državne pomoći mnoge teatarske zgrade neće ponovo biti otvorene, a mnoge pozorišne produkcije neće biti realizovane. Čak su i najuspešnije predstave pod faktorom rizika. Manje trupe će biti ugrožene, gotovo bez šansi da prežive.

Zato je u ovom trenutku veoma važno podsetiti da pozorište može i mora da igra važnu ulogu u oporavku našeg društva. Jer, pozorište je bilo i jeste deo naših života.

Jednom, ako prestane da postoji, srpsko pozorište će biti izgubljeno za duži period. Pozorišni sistem Srbije je građen duže od 70 godina i iznad je svake cene. On ne može da se ponovo izgradi pomoću krhotina.

To je skupa umetnička forma, ali je suštinska po uticaju širom sveta. Zaštita i čuvanje onoga što imamo i dalje će koštati mnogo manje nego rekonstrukcija ruševina.

Zamislite naš kulturni pejzaž bez pozorišta… Za mnoge od nas ono je velika crkva u koju redovno odlazimo. Za druge, ono je mesto za razvoj i brušenje talenata kojima se hrane televizijska i filmska industrija.

Ono je stub naše kulture i našeg identiteta. Zato moramo naći načine da ljudi pozorišta i pozorišne organizacije prežive sve ovo.

Nadamo se da će u ovom teškom trenutku za srpsku kulturu započeti brze promene u kulturnoj politici i produktivni dijalog između Vlade Republike Srbije i kreativnog sektora. Naš predlog je da Vlada u narednom periodu obezbedi i podrži:

* finansijsku injekciju ili bespovratni zajam za podršku obnove i razvoja kreativnog sektora

* kontinuiranu podršku za slobodne umetnike

* proširenje šeme stalnog zaposlenja

* osnivanje Fonda za kulturu. Ovaj Fond ima za cilj da obezbeđuje uslove za kontinuirani razvoj kulturno-umetničkih delatnosti u Republici Srbiji, neophodan za napredak društva zasnovanog na kreativnosti.

Vreme je za akciju!