Izazovni susret dvaju operskih rariteta: Premijera u Bavarskoj državnoj operi Respigijeve „Lukrecije“ i Orfovog „Meseca“

Oba dela su nastala 1930-ih godina: ”Lukrecija”, delo Otorino Respigija, i ”Mesec” Karla Orfa, inscenirani su u skraćenoj verziji za mali, kamerni orkestar.

Premijera je održana u minhenskom baroknom pozorištu Cuvilliés-Theater.

Za pultom je bila Ustina Dubitsky, raniji član dečijeg hora Bavarske opere, koja je ovoga puta debitovala.

Režija je bila u rukama Tamare Trunove, mlade režiserke iz Kijeva, čija su dela poslednjih godina bila posvećena temi rata, njegovoj dinamici i posledicama za društvo i pojedinca.

Središnja tačka njene interpretacije ove dve opere su zajednički život ljudi i društveni nered, nedostatak koji vodi grabljivosti i pljački.

Respigijevo poslednje scensko delo, koje je njegova supruga Elza zajedno sa kompozitorom Enio Porinom posthumno dovršila, ima u svom centru Ovidijev mit o osnivanju antičke rimske republike.

Reč je o seksualnom nasilju nad Lukrecijom od strane princa Seksta Tarkvinija, posle čega je Lukrecija od stida i srama izabrala samoubistvo.

Njena sudbina je potresla grad i najzad vodila ustanku protiv režima.

Režiserka Trunova je odustala od inscenacije u kostimima – u rimskim togama i sandalama.

Umesto toga je ona prepustila kostimografu Evi-Marajke Ulig da sve muške i ženske figure odene u klasične sive kostime, kojima se sugeriše aktuelnost i asocijativna veza sa savremenošću.

Lukrecija ostaje žrtva.

Već u prvoj sceni će ona kao nemi svedok i trofej biti stavljena u stakleni sanduk.

To da joj, nakon silovanja, preostaje samo bekstvo u samoubistvo, bilo je u starom Rimu samorazumljivo.

Ali ne i poziv na osvetu koji nailazi samo na slaganje ramenima kojim se gubitak porodičnog dostojanstva jednostavno guta i na kraju se samo pristaje na toksičnu solidarnost sa počiniocem.

U moralnom smislu nije mnogo bolje ni u Orfovoj jednočinoj operi čiji se životni smisao sastoji u ”pijanstvu, bludu i kocki”.

To su poroci koji su najpre finansirani od pljačke meseca, pre no što će svaki od njih u grob poneti deo ovog zemljinog trabanta.

Ovo će voditi ustanku u podzemnom svetu koji će lično Petar ugušiti.

Lukrecijina pratnja će se vrzmati u carstvu mrtvih uz slepstik i ples i time uspostaviti sponu Respigijevog i Orfovog dela, nažalost predockan, kao i dečiji glasovim najpre na ukrajinskom sa optimističkim porukama koje bi trebalo da grade most ka našoj sadašnjosti.

Figura koja pripoveda je zajednička odlika obe opere.

Kod Orfa je to Liam Bonthrone, izvanredan tenor koji elokventno i suvereno vodi kroz radnju.

Ali napeta figura je ipak figura Lukrecije, koju je pevala i komentarisala Natalie Lewis sa svojim raskošnim meco-sopranom, bogatim bojama, da bi na jednom mestu naprasno mutirala u unutrašnji glas nasilnika.

Muški glasovi nisu bili, saobrazno ulogama, nosioci simpatija, ali ovde ipak valja podvući vokalne kvalitete baritona Tomasa Mola u ulozi Tarkvina.

Gotovi svi članovi operskog studija su pokazali vokalnu homogenost i uverljivost.

Respigijeva ”Lukrecija” i Orfov ”Mesec” odnose se jedan prema drugom kao tragedija i komedija.

Na jednoj strani brutalno silovanje jedne žene, koja sebi uzima život; na drugoj strani nasilno prisvajanje i prodaja nečega manje konkretnog i mističnog kao što je to ”žena Luna”.

Muzički kontrastiraju „Un atto in tre momenti“ i ”Jedan mali svetski teatar” na svim nivoima: na jednoj strani bojama bogata, pozno romantična muzika, a na drugoj strani distancirano zbivanje uz pregnantnu, ritmički naglašenu muziku.

Tako ostaje ovo dvostruko opersko veče vrlo izazovni susret dvaju operskih rariteta, čiji potencijal zajedništva nije dovoljno razvijen i produbljen.