Izazovno i svemoćno

Uz maestra Kristijana Mandeala – koji nam je pre koju deceniju na Kolarcu slavno predstavio Koncert za klavir i orkestar „Bugi“ Vuka Kulenovića, sa Aleksandrom Šandorovom kao solistom, a otada nas u novije vreme još koliko samo puta zaprepastio snagom svoje dirigentske vizije u programima Beogradske filharmonije – čast Betovenovog virtuoziteta odbranio je i jedinstveni Aleksandar Madžar u Klavirskom koncertu br. 4 u Ge-duru.

I, znate šta. Ovo delo zazvučalo je zaista specijalno u tumačenju Madžara i ‘filharmoničara’. Prefinjeno taman gde treba, ostavilo je još gromkiji utisak visprenim vulkanima interpretativnog poleta soliste, kao i razvihorenog orkestra.

Ako ste Aleksandra Madžara do sada doživljavali isključivo kao delikatnog pijanistu, filigranski tanane misaonosti, ovde ste mogli upoznati i njegovo bespogovorno odlučno i čak furiozno izvođačko biće.

Započevši nastup odlomcima iz „Rozamunde“ Franca Šuberta, Beogradska filharmonija svoju je publiku tako u startu omamila rajskom lakoćom i elegancijom slavnog Bečlije.

Izvesna neuhvatljiva zvučna raskoš prosipala je svoj spiritualni prašak povrh čitave Velike dvorane Kolarčeve zadužbine, vodeći nas u jedan viši stupanj poimanja muzike, kao u kakvom magnovenju. Iz takvog Šuberta, buđenje je međutim bilo izazovno i svemoćno.

Trenutak kada na scenu Kolarca stupa Aleksandar Madžar, po svojoj frenetičnosti odgovaralo je dočeku kakvog rok superstara više nego išta. Možete li zamisliti sa kakvim smo ga tek oduševljenjem pozdravili na kraju, uglas vičući: „Bravo!“.

Aleksandar Madžar pijanista je serioznog nauma u životu i profesiji. Upravo ta crta, bila je od prve uočljiva i ovom prilikom sa Beogradskom filharmonijom, kao i mnogo puta do sada uostalom. Samo, u slučaju ovog izuzetnog umetnika, ona se pojavljuje uvek sa različitim licem.

Mudro razumevši Betovenovu kompleksnu stvaralačku i pijanističku prirodu, Aleksandar Madžar u potpunosti je srastao sa klavirom i Koncertom za klavir i orkestar u Ge-duru, tokom svog prvoklasnog izvođenja. Bez trunke oklevanja u prolaženju kroz sve živopisne tonske predele ovog fascinantnog dela, od onih što ih krasi uzdržanija zvučna namera, prema pak onim plahovitim – apsolutno sve bilo je ozračeno visokom solidnošću emotivne i mentalne supstance soliste.

Neprikosnoveno otmen, Madžar sa možda još do sada neupoznatom žestinom, hita povrh svog Betovena, zahvatajući odista duboko iz njegovih najmonumentalnije uzvišenih i istovremeno najosetljivije ličnih ljudskih resursa. Bio je ovo zaista Ludvig Van, glavom i bradom!

Ali, šta tek reći o Prokofjevu i njegovoj Simfoniji br. 7 ovom istom prilikom? U najkraćem, bujna fantazija, precizan dirigentski putokaz, obilje instrumentalnih boja, što su nenadmašno predstavile takoreći svakog člana orkestra ponaosob.

Čarobni duh Sergeja Prokofjeva odoleo je i te kako svim iskušenjima običnog ljudskog života u jednom naročitom dobu, sasvim poput majstora Betovena.

Sa jednako krepkim, a opet osobenim humorom i prkosom, njih dvojica kao da stalno iznova napajaju svoj muzički dar koji stremi budućnosti, direktno sa žile kucavice svemira.

Kakva je samo sreća oslušnuti te gigante muzike, jednog uz drugog, tokom iste koncertne večeri. Bilo je ovo za suze od potresenosti i nepomućenu radost u isti mah. To može samo Filharmonija!