Izlaganje vlastite kože spram burazersko-stranačkog dila

Prvi je reagovao pozorišni reditelj Kokan Mladenović izjavivši da je predsednik uljez i da ne pripada festivalu ovakvog tipa jer predstavlja Srbiju nekulture i rijalitija, u kojoj nema političkog dijaloga.

Mladenović, koji na ovom festivalu učestvuje sa dve svoje predstave, podsetio je da o odnosu države prema kulturi najbolje govori to što se za nju godišnje iz budžeta izdvaja manje od procenta, te da je Aleksandar Vučić na čelu zemlje u kojoj nema slobode.

Suprotno Mladenoviću, direktor Narodnog pozorišta u Nišu Spasoje Ž. Milovanović je istakao da pokroviteljstvo predsednika predstavlja veliku čast i ponos i da ne zna da je bilo koji autor zbog toga povukao svoj angažman.

Oglasio se pismom i jedan od članova Saveta festivala, pozorišni kritičar Aleksandar Milosavljević, navodeći da je izbor predstava napravio pre nego je do njega dospela informacija o pokroviteljstvu, ali bi se iz njegovog teksta moglo reći da ni sa ovim saznanjem, zasad, nema nema nameru da načini konkretniji potez.

Na sve ovo je reagovao Igor Vuk Torbica, čija predstava takođe učestvuje na festivalu. On je u svom otvorenom pismu istakao da ga je sramota Milovanovićevih reči kada kaže da pokroviteljstvo predsednika predstavlja čast i podsetio ga zašto je ideja o odbijanju angažmana za festival deplasirana. Torbica se eksplicitno distancirao od pokrovitelja i obznanio da odustaje od dalje saradnje sa niškim pozorištem, da povlači svoj angažman sa tom kućom planiran za oktobar i novembar 2020, te apelovao na producente i umetnike da reaguju na sporno pokroviteljstvo.

– Od nekuda je, navodno naknadno, donesena odluka da će predsednik republike biti pokrovitelj festivala Teatar na raskršću. U redu, nema problema, postupite i vi naknadno, te istupite iz takvih okolnosti, recite: „Ne u moje ime“ – kaže Igor Vuk Torbica za Danas, dodajući da nije ni čudo što građani gube poverenje u ljude iz kulture.

– Građani iz dana u dan gube poverenje u nas koji se bavimo kulturom. To čine sa punim pravom. Nazivaju nas beskičmenjacima, uhljebima, ulizicama, ljudima bez integriteta i slično. Nismo im nažalost pružili mogućnosti da misle suprotno. U pravu su kada govore da ne učestvujemo istinski u aktivnom životu naroda i njegovim sociopolitičkim kretanjima. Ostavljamo na ovaj način svoje sugrađane same i usporavamo ih dok izlaze na kraj sa mnogim problemima. Za to vreme mi, obezbeđeni od strane pokrovitelja, sedimo negde na toplom i raspravljamo o potencijalima slobode, zazivajući kakvog idealnog heroja koji će nas izbaviti iz stvarnosti u kojoj smo se zatekli – smatra Torbica. On podseća da nema ništa od visokoparnih priča nego da su suština dela. – Nema idealnog heroja, draga gospodo, kao što kroz istoriju, „heroji“ nisu baš bili poznavaoci lepih umetnosti, klasične književnosti, kao ni ljubitelji visokoparnog govora uz duga konfabuliranja. Bili su u pravilu praktični ljudi od dela – ističe Torbica.

On se slaže da je budžet za kulturu mizeran ali postavlja pitanje ko je zapravo odgovoran za to.

– Onaj koji donosi zakone, usvaja budžete ili mi koji stvaramo ambijent u kojem je takve odluke moguće doneti? – kaže Torbica.

Imajući u vidu da će na predstojećem festivalu biti održana tribina „Teatar kao prostor afirmacije slobode“, naš sagovornik je u svom otvorenom pismu skrenuo pažnju na očiglednu dozu cinizma imajući u vidu novonastale pokroviteljske aranžmane i podsetio da se sloboda osvaja izlaganjem vlastite kože.

– Sloboda o kojoj su nam puna usta poslednjih meseci, u ovakvim vremenima, osvaja se samo postupcima, odricanjima, stalnim rizicima i izlaganjem vlastite kože. Za početak, vratiti ćemo na taj način dostojanstvo vlastitom pozivu. Nakon toga biti će prava sitnica podići budžet za kulturu. Ono što gledamo u niškom slučaju, paradoksalno, koliko god blještavo i bogato bilo, put je u najboljem slučaju u obrazac kulture kao aparat za služenje i promociju. U nešto gorem slučaju, u scenario koji ovih dana gledamo u mađarskoj kulturi – zaključuje Igor Vuk Torbica, aludirajući na pokušaj uvođenja tamošnjih zakona u sferi teatra koji pokušavaju da umetnike kontrolišu i drže na političkoj uzici vladajuće kaste.

– Savet je telo koje selektuje predstave i umetnički organizuje festival – podseća teatrolog i jedan od članova Saveta festivala Dejan Petković, dodajući da dosad nije bilo nikakvih pritisaka na ovu smotru. – Do sada nije bilo nikakvih pritisaka, niti cenzure. Ukoliko se bilo šta u tom smislu desi, vaša će redakcija biti prva obaveštena. Sve ostalo su individualna mišljenja na koja svako ima pravo. The show must go on! – poručuje Dejan Petković za Danas.

Pisac i član Saveta festivala Dejan Stojiljković tvrdi da će podneti ostavku na tu poziciju ako festival bude politički zloupotrebljen, i ne smatra da se to već desilo s predsedničkim pokroviteljstvom.

– Ukoliko bilo ko sa vlasti, ne samo predsednik, nego i bilo koji funkcioner zloupotrebi festival u političke svrhe – ja ću dati ostavku u Savetu festivala i javno ću to osuditi – poručuje Stojiljković.

Član Saveta festivala i pozorišni kritičar Aleksandar Milosavljević, nakon Torbičinog pisma, kaže za Danas da uvažava njegov stav, da smatra da je pokroviteljstvo festivala traženo na pogrešnoj adresi ali i da bi odustajanje ozbiljnih autora od njega još više smanjilo šanse za pravljenje relevantnog teatra.

– U društvenoj atmosferi u kojoj gotovo da nema slobodnog prostora za profesionalno i odgovorno bavljenje bilo kojim poslom, što je posledica agresivne dominacije samo jednog mišljenja, smatram da nije bilo dobro na konkretnoj adresi tražiti pokrovitelja Festivala. Razumem reakciju dela pozorišne javnosti, a naročito uvažavam principijelni Torbičin stav. Razumem i opravdavam ga, no bojim se da će odustajanje i ostalih ozbiljnih autora (ne samo od učešća na Festivalu, nego i od rada u pozorištima – jer ovo pokroviteljstvo je tek formalizacija odavno faktički prisutnog stanja u svim aspektima naše stvarnosti, pa i teatarske) još više smanjiti manevarski prostor u kojem je moguće praviti valjani, relevantni teatar, onaj čiji je jedini zadatak bio i biće da svome vremenu postavlja prava, tačna pitanja – kaže Milosavljević .

On se takođe slaže sa Torbičinim stavom da planirana tribina o slobodi sada gubi smisao.

– Sa žaljenjem konstatujem da je, upravo zbog najnovijeg konteksta, i tema ovogodišnje Tribine, čiji je naslov „Teatar kao prostor afirmacije slobode“ – sada možda i s razlogom – doživljena kao cinizam. Iskreno, kada smo predložili temu (uzgred, pre no što je Teatar na raskršću dobio pokrovitelja), namera je bila da Festival, ne jedino predstavama nego i Tribinom, potvrdi da je otvoren za preispitivanje najakutnijih društvenih problema. Sada se, nažalost, priča o niškom festivalu iz sfere teatra, mimo volje Programskog saveta, preselila na teren politike, a na tom polju umetnički razlozi i časni motivi imaju malo šansi. Naročito sada i ovde – zaključuje Aleksandar Milosavljević.

Direktorka Šabačkog narodnog pozorišta poštuje Torbičin stav i skreće pažnju da je njegovo pismo načelo niz pitanja.

– Poštujem stav, iskrenost i hrabrost Igora Vuka Torbice, čije je otvoreno pismo otvorilo i mnoga pitanja vezana za kulturno-umetnički život Srbije, ali i samu instituciju predsednika republike, koji nam svakodnevno dokazuje da nije predsednik svih građana, već lider vladajuće stranke čija je jedina ideologija zaštita sitnosopstveničkih interesa članova ove partije… Postavlja se pitanje zašto bi – u zemlji koja ima Ministarstvo kulture i jedno dodatno telo poznato i kao „alternativno ministarstvo“, predsednik republike uopšte trebalo da bude pokrovitelj nekog pozorišnog festivala… A zatim i kako je odlučio da taj festival bude baš Teatar na raskršću… – kaže Bogavac. – Zašto predsednik nije odabrao Festival „Joakim Vujić“, kao najstariji festival u zemlji, festival koji zajednički organizuje 16 pozorišnih institucija, a koji – već nekoliko godina, funkcioniše sa uvredljivo malim budžetom, zašto nije stao iza Sterijinog pozorja, kao najreprezentativnijeg festivala domaćeg pozorišta i drame… ili na primer, iza festivala u Užicu, koji je programski vrlo blizak Teatru na raskršću, ali ima bitno dužu tradiciju i dokazan kvalitet? – pita sagovornica Danasa uz konstataciju da odgovora na ova pitanja nema.

– Pošto odgovora na ova pitanja nema, zaključujem da je pokroviteljstvo festivala u Nišu još jedan burazersko-stranački dil, neprimeren instituciji predsednika Republike, pa Igor Vuk, sa svojim pismom, postaje onaj dečak koji je viknuo: „Car je go!“… – ističe Bogavac. Ona smatra da predsednik radi upravo ono što zamera pozorišnim umetnicima. – Zanimljivo je kako predsednik radi baš ono što zamera pozorišnim autorima: politizuje umetnost i kulturu, pretvarajući ih u polje borbe za vlast. S druge strane, tužno je koliko se ova pitanja čine nebitnim i koliko su sve institucije našeg društva degradirane: od institucije predsednika do pozorišnih institucija – zaključuje Minja Bogavac.

Izbegavam deobe i kopanje rovova

Mračna vremena uvek su bremenita strahom i „rascep“, kojem ljudi tada pribegavaju, vodeći je mehanizam odbrane, što neminovno vodi polarizaciji. Iako svestan mogućnosti zlonamernih interpretacija svih polarizovanih strana i pojedinaca, oduvek sam nastojao da izbegavam deobe i kopanje rovova. Kako u politici, tako i u umetnosti.

S obzirom da sam dugo vremena vodio različite pozorišne institucije, čvrsto sam uveren da je za opstanak umetnosti pri donošenju odluka neminovna uravnoteženost, a ona podrazumeva ličnu zrelost i umešnost donošenja kompromisa, kako bi isti stvorio prostor, vreme i sredstva koja će osigurati plodan holding za kreativnost.

Uostalom, zar nije kompromis kada pisci, reditelji, kompozitori, scenografi, kostimografi, koreografi i glumci uopšte pristaju da rade u jednoj od institucija koja se finansira iz državnog budžeta, koliko god da je mračno vreme u kojem se to dešava?

Svaki pojedinac, pa i umetnik, ima prava na polarizaciju, što je najlakši način da se dileme i strahovi razreše, ali često i najdestruktivniji. Ako aktuelni predsednik Republike Srbije hoće da podrži festival Teatar na raskršću, bez mešanja u koncept i program, ne znači da festival mora nužno da podrži političke stavove predsednika Republike Srbije.

Čini mi se da u ovoj polemici oko festivala, ima nepotrebne politizacije koja preti da ga zatvori i pre samog otvaranja. Možda bi ipak trebalo da se svi zapitamo čemu sve ovo?

Alen Badju je govorio o nauci, ljubavi, umetnosti i politici kao o četiri načina traganja za istinom. Ovaj festival bi mogao da pokrije bar tri, ukoliko se neutralizuje mržnja, a politika se kroz umetnost sublimira. Iako je „naoružanom umetniku potrebna mržnja kako bi mogao da stvara“ (Sirano de Beržerak), ovo nije prilika da je podržim, jer bih tako podržao gašenje festivala na njegovom rođenju. A to svakako ne želim.

Nebojša Bradić