Izložba „Između svetova“ Paula Klea u Muzeju moderne umetnosti u Lilu

Neke od Kleovih slika su gotovo svima poznate i bliske, međutim na izložbi u Lilu se mogu videti i dela koja su retko izlagana i preko kojih bolje shvatamo svet koji je inspirisao slavnog umetnika.

Kle je bio nemačkog porekla, a rodio se 1879. godine u Švajcarskoj. Roditelji su mu bili muzičari. U mladosti se dvoumio između muzike (izvanredno je svirao violinu), literature i slikarstva, ali se ipak opredelio za likovnu umetnost. Kleov slikarski život se sporo razvijao. On je 1911. godine upoznao Augusta Makea i Vasilija Kandinskog, koji su se interesovali za nove likovne pravce: fovizam i kubizam. S njima je Kle našao zajednički jezik i delio iste poglede na umetnost. Kandinski je u to doba bio član grupe Plavi jahač (Der Blaue Reiter), koja je radila na almanahu, jednom od najvažnijih dela u savremenoj umetnosti prošlog veka.

Nekoliko godina kasnije Paul Kle posećuje Tunis sa istom grupom slikara. Na ovom putu Kle nalazi specifični pristup boji i zapisuje u svoj dnevnik: „… Ja i boja smo jedno. Ja sam slikar.“

U svom ranom periodu Kle je između ostalih pravaca bio i pod uticajem impresionizma. On je takođe inspirisan i istraživanjima u muzici. Tako je došao do uverenja da: “Oblik, boja i linija sadrže elemente koji mogu, slično zvuku, da izraze i izazovu unutrašnja osećanja.” Naročito je cenio Baha i Ofenbaha, a kasnije, iako ne krije svoje nerazumevanje za modernu kompoziciju, sklapa prijateljstvo sa Belom Bartokom. Kle u svojim delima povremeno pravi poređenje između naslikanih motiva, poezije i partitura. Posle njegove smrti 1940. godine, on postaje nadahnuće mnogim savremenim kompozitorima.

Smatra se da je Kle bio inspirisan Pikasovim delima. Te sličnosti su svakako asimetrija lica ili slobodna linearna struktura koje su izvedene na Kleov specifičan način, uz upotrebu zaobljenijih formi.

Kle postaje priznati slikar posle izložbe održane 1920. u Minhenu. Tako je dobio ponudu da predaje slikarstvo u školi Bauhaus koja se borila protiv konzervativnih shvatanja. Tu ostaje do 1930, a zatim postaje profesor na dizeldorfskoj akademiji. Sa dolaskom nacizma je otpušten i proglašen za „degenerisanog umetnika“. Uprkos tome, Kle je nastavio sa inovacijama i istraživanjima u slikarstvu i na tome je neumorno radio čitavog života. Posle toga umetnik odlazi u Švajcarsku gde prolazi kroz jedan anarhični period i okreće se ka antičkoj kulturi. U ovom periodu on se bavi istaživanjem raznih materijala i pravi niz dela pod uticajem mozaika. Tada je isto tako bio opsednut raznim znacima i piktogramima. Po dolasku Hitlera na vlast, Kle odlučuje da ostane u Švajcarskoj i tih poslednjih godina života ostvaruje preko hiljadu dela od kojih se neka mogu videti na izložbi u Lilu.

Kao i mnogi njegovi savremenici, Kle je fasciniran pitanjem nastanka umetnosti i pokušava da ga reši proučavajući dečije crteže, preistorijsku umetnost, afričku umetnost, kao i crteže bolesnika u psihijatrijskim bolnicama. On se isto tako interesuje i za samouke slikare, koji u to vreme nisu bili priznati. Izložba u Lilu je upravo i podeljena po ovim temama i ukazuje na ogroman uticaj koji su ovi svetovi imali na njegovo stvaralaštvo. Izloženo je 120 dela koja su u dijalogu između početaka umetnosti i moderne epohe. Upoznajemo se isto tako i sa činjenicom da je Kle oduvek koristio razne elemente kako bi došao do onoga čemu je težio izazivajući svojim posebnim izrazom burne reakcije umetničkih krugova tog vremena.

Utisak koji stičemo posle posete ovoj izložbi je da je Kle uvek bio smešten u nekom međuprostoru: između slikarstva i muzike, između figurativnog i apstraktnog, između orijentalnog i zapadnog, između teorije i prakse, između sadašnjosti i prošlosti, pokušavajući da da formu onome što je nevidljivo i neuhvatljivo.