Izložba kolaža NULA&NIŠTA Sandre Ninić u Muzeju Buduće prošlosti

Kolaži su rađeni kao dnevnik koji je nastajao dugogodišnjim zapisivanjem svakodnevnih misli, a za kvalitetnu zabavu bila je zadužena i muzička ekipa, koju su činili: Skreč Majstor Ljuban i DJ Khalil.

Ova prodajna izložba može se pogledati narednih 10 dana.

– Smešno je kako dolazim na ideje za nazive koncepta i izložbi, često to bude pevajući pod tušem, što svi volimo da radimo, jer se tada javljaju i najluđe ideje. Prvobitno sam mislila da izložbu nazovem „Veni, vidi, emi“ – dođoh, videh, kupih, zato što je prodajna. Međutim, sinulo mi je NULA&NIŠTA, u smislu – Nula poente. Nula objašnjenja. Ništa umetnost. Samo zabava – pojašnjava Ninić.

Naziv je uvezan i sa knjigom Danila Harmsa, a kuriozitet izložbe je u tome što predstavljene kolaže umetnica nikada nije planirala da izlaže.

Radila ih je za sebe, kao pripremu za slikanje za glavni deo rada u ateljeu.

– Nisam zadavala ideju, apsolutno ništa od toga nije trebalo da ima smisla, međutim, podsvesno su se stvari uvezivale. Posle sam uvidela da neki od od radova imaju priču. Pošto imam gomilu starih časopisa, lepak i makaze, satima sam rezala novine i ređala ono što mi je bilo zanimljivo. Podsvesno mi je došao i naziv knjige, jer obožavam Danila Harmsa zbog njegovog apsurda koji ljudi često ne razumeju. U pitanju su nasumične situacije u životu, koje nas okružuju i na koje mi ne obraćamo pažnju, svakodnevno nam se događaju, ali mi to ne zapažamo. Kad neko to napiše u kratkim crtama, čovek uvidi stvari. Iako ljudi to smatraju apsurdom, ja mislim da ipak nije, to je naš život, i mi ga živimo. Deo smo tih situacija koje nas okružuju a da toga nismo ni svesni – pojašnjava Ninić.

Ona dodaje da po sličnom principu nastaje gomila njenih kolaža. Radi ih nesvesno, podsvesno, unoseći situacije iz realnog života.

Upitana za koncept izložbe, Ninić kaže da ne želi da nameće obrazloženje, već da želi da posmatrač iz njih izvuče svoje viđenje.

– Ljudi, dok gledaju izložbu, u svojoj glavi stvaraju značenje. Iako pomislim često da ono što radim neće biti prihvaćeno, ljudi mi prilaze sa komentarima „ovo šuri“. Ne znam što su im moji radovi fascinantni, al bude slučajnosti da iz slika iz tih časopisa, nestalih još osamdesetih i devedesetih, ljudi izvuku neki totalno smislen zaključak – pojašnjava ona.

Sandra kao objašnjenje dodaje i da je dobra na rečima, ne bi bila slikar.

– Pojašnjavanje je krenulo sa konceptualom, sve se svede na pojašnjenje koje ide uz rad. Ja ne želim to da radim. Delo treba da ti probudi emociju, čak i ako ne znaš šta je na njemu predstavljeno. Zato mi je super što u nekim trenucima posmatrač meni objasni šta sam htela da kažem. U tome leži apsurd cele priče, ja kao umetnik dobijam objašnjenje svog rada od publike. Taj trenutak mi je super – ukazuje ona.

Kolaža postavljenih na izložbi bilo je pregršt.

Na nekima od njih se mogu „pročitati“ i politički komentari, u nekima se oseća društvena kritika, često su prisutne jake ženske figure, teme urbane kulture…

Tu je pejzaž plaže na kome je postavljen isečak sa da Vinčijeve „Tajne večere“, isečak fotografije Ace Lukasa iz novina sa prilepljenim komentarima „Iz ulga psihijatra“ i „Šarena dijagnoza“, slike siromaštva, gladi i smrti iz afričkih zemalja, hamburgeri sa puževima i ženskim nogama u visokom štiklama.

Na zidu koji uvodi u Muzej okačen je višemetarski rad, kombinovane tehnike – slike i kolaža, koji prikazuje anđeoska/demonska stvorenja koja iskaču kroz prozor, izlaze iz okvira samog rama i raspadaju se po podu i zidovima galerije.

Slika je sama po sebi bila deo zabave jer je interaktivna sa publikom, te su posetioci mogli da je sklapaju kao puzlu.

– Taj rad nije u startu bio deo izložbe, jer sam isprva htela da izlažem samo kolaže koji nikada nije trebalo da ugledaju svetlost dana – kaže Ninić.

Ona dodaje da je zamišljena misija postignuta, jer je na otvaranju bilo poprilično zabavno.

– Ljudi su se dobro proveli tumačeći radove, družeći se, ali i đuskajući uz muziku, jer je muzika neizostavan segment tog pojma. Podrazumeva se da uz moje radove mora da ide i odgovarajuća muzička podloga. Zapravo, svaka izložba bi trebalo da ima neku muzičku potporu – zaključuje Ninić.

Inače, ova pre svega dobra noć u svakom smislu zatvorila je seriju izložbi u Muzeju Buduće prošlosti, koju je francuski umetnik Bendžamin Tole organizovao u Beogradu.

Ne umara nas kapitalizam, već to što ne radimo ono što volimo

– Dokolica je jako dobar momenat, tada apsolviraš neke misli. Iz dokolice mogu da nastanu i bolji radovi, nego u koncentrisanom i isplaniranom vremenu. Međutim, problem kod organizovanja vremena u kapitalizmu nije nedostatak slobodnog vremena, već to što ljudi rade ono što ne vole, i što ih čini umornim. Dođu kući i od te premorenosti puste televiziju, neke besmislene programe, ili previše spavaju. Ceo taj konzumeristički momenat ubija svu zabavu današnjice – zaključuje umetnica.