Na Međunarodni dan ljudskih prava, 10. decembra u 19 časova, svečano će biti uručena 13. po redu nagrada „Dobar primer Novog Optimizma“ našem velikom karikaturisti Predragu Koraksiću Coraxu u Medija centar Vojvodine.
Istog dana u 18 časova, u novosadskom pasažu u Zmaj Jovinoj 20, biće izloženi Coraxovi radovi. Poznavaoci Coraxovog rada, među kojima će biti i književnik Vladimir Pištalo, sprovodiće građane kroz izložbu i sa njima komentarisati neke od najupečatljivijih karikatura.
Vladimir Pištalo: HRONIČAR ELDORADA
Sa Koraksom me je u Njujorku upoznao Stojan Cerović. Održavao se neki internacionalni skup sa jakim obezbeđenjem i on je nacrtao policajce kako pretresaju statuu slobode. Pre toga sam ga znao po karikaturama na kojima je crni psić piškio na političke čimbenike. Sebe je crtao kao benevolentnog starčića s naočarima. Začudio sam se kada sam ga prvi put pogledao u oči. To su velike, oštre i zelene oči. Oči čoveka sa kojim se nije šaliti. One neće prećutati ono što vide.
Koraksu su jednom zamerili što je ispričao istinitu priču iz svog života – da je četnička komanda preko Nemaca tražila da mu u Zemunu uhapse majku, nakon što su mu u Čačku ubili oca.
To nije bilo lepo da se kaže.
Kao istoričar, često sam se pitao kako bi Muza Istorije izgledala na Koraksovim karikaturama? Jedna dosta prljava cura češlja se pred ogledalom dok sa nje skaču buve. Istoričari, slični francuskim sobaricama prskaju je parfemom. Istoričari joj vezuju mašnu pre nego što će je prikazati auditorijumu.
To je istorija, po meri Mire Marković.
Sa Koraksovih karikatura, pamtimo zvezdaste pokrivače, haljine, zavese i ono kanabe preko koga su, na pokretnoj traci, prolazile internacionalne političke zvezde. Na jednoj karikaturi na tom zvezdastom kanabetu sedi mafijaš (tipa Sretka Kalinića) i urezuje recke u kratež.
Devedesetih godina živeli smo između dobrog i lošeg policajca, između gluposti i zla. Koraksove karikature su omogućavale običnom čoveku, uključujući i njihovog autora, da na momenat osete nadmoć nad onima koji mu kroje sudbinu. Skoro svaki dan neka nakaza bi provalila u realnost. Duša bi primila injekciju uzrujanosti, straha i besa.
-Šta stoji iza toga i dokle to može da ide? – pitali smo bezuspešno.
U našem vremenu televizija nije bila prijatelj treznih uvida. Koraks je bio jedan od ljudi koji su obolelu stvarnost lečili treznim definicijama.
-Da je neko proveo zadnjih dvadeset godina svakodnevno gledajući Koraksove karikature – pisao mi je Čarls Simić – umesto slušajući političare i čitajući uredničke komentare, kroz te slike bi stekao mnogo bolji i prodorniji uvid u samoubilačku nacionalnu politiku i druge gluposti koje su karakterisale javni život u tom periodu. Neverovatna je njegova sposobnost da iznađe sve nove i nove metafore i karikature u kojima oslovljava komplikovane političke situacije.
Na terazijama našeg vremena Pohvala Ludosti postala je teža od sto razumnih Andrića. Oni koji su krojili našu stvarnost su bili glupi. „Mi” smo, navodno bili pametni. Oni su nas mogli da mobilišu. Mi njih nismo mogli. Preko glavnih urednika svojih novina, oni su govorili:
– Mi smo važniji od logike.
Koraks je odgovarao:
– Niste!
Dok je televizija intervjuisala ovce, pričala o žestokom uzvraćanju i Teslinim vozovima bez šina, Koraks je, slikovnim pismom, ispričao uporednu priču o raspadu Jugoslavije. Evo kako je ta priča otprilike izgledala:
Članovi predsedništva su išli u krug. Onda su oborili Antu Markovića i pretvorili ga u balvan. Ljudi su bacili u glasačke kutuje svoju večeru a dali su im puške. Posle su se navukli na pušku kao na heroinski špric. Onda su vukovi pojeli knjige Ive Andrića. Onda su se u Bosni navlačili golubom mira kao konopom. Karadžić je crtao granice među kravama i kokoškama. Mladić je rikao kao King Kong sa nebodera koji su se zvali Momo i Uzeir… Tuđman i Milošević trčali su jedan drugom u zagrljaj preko lobanja. Onda su oni testerisali Izetbegovića u cirkuskom sanduku sa mesecima i zvezdama.
Ljudi s rupom nosili su rupu kao svoju zastavu. Tuđman i Milošević su hranili jedan drugoga kašikama punim ljudi.
Smeh, pravi smeh bi često provalio iz tih crteža.
Političari su stajali kao amsterdamske kurve u izlozima porušenih zgrada. Karadžić je sedeo obrnuto u obrnutom svetu, sa dupetom i stolicom okrenutim ka nebu. Kraljević Marko je cedio suvu drenovinu u koverte sa platama.. Bratija je lebdela na letećim balvanima Milića od Mačve.
A ko je dominirao nad balvanima u srpskom svetu iz devedesetih?
Oni.
Čovek nalik na besno prase i žena nalik na duševno bolesnog hrčka… Oni su gledali svetle perspektive sa Titanika. Sa svećom u ruci vozili su avion pun Munkovih krikova. Seedeli su odbranjeni zidom televizora. Piramida od naoružanih majmuna čuvala je njihovu kulu od karata.
Ona.
… je nosila zvezdaste haljine. Volela je zvezdaste pokrivace. Smrt je gledala sa zvezdama u ocima. On je presecao svečanu vrpcu za njen zamak od peska.
On
…je gurao sunce nadole prstom dok mu je debela glava sijala kao sunce. Prema njemu su se okretali saradnici – suncokreti. Kao ktitor držao je porušenu bogomolju. Čvorovići su nosili njegovu sliku. Stajao je na komadu zemlje sa sankcijama koji su nosili mali ljudi. Panduri su bacali glave uvis da ga pozdrave. Od njegovih golih grudi odbijali su se upitnici. Kosturi su glasali za njega. Zapušio je uši ili jastucima ili pendrecima. Vreme mu je isticalo na uši. Umnogostručena smrt mu je odavala počast u špaliru.
Nekad su Koraksovi crteži zaista bili proročanski. Čovek sa zatvorskom senkom pokrenuo je domine koje su rasle, idući u krug, i od kojih će zadnja kao nadgrobna ploča pasti na njega. Novu 2000. godinu su mu čestitali prvo Ujka Sam, večito nasmejani đavo, smrt i Minhauzen koji je lebdeo na đuletu. Vračara mu je videla zatvor na dlanu. Sedeo je sa lobanjom vezanom za nogu umesto gvozdene kugle. Velika ruka je držala njegovu nit. On se parao kao linea. Njegova glava je bila poslednji list koji je čekao da opadne sa grane. Kosturi iz grobova su razapeli konop da ga sapletu. On je spavao u koferu. Zurio je kroz rešetke od kostiju. U paklu su ga Tuđman i nasmejani đavo gledali na televiziji. Vuk je u jednom trenutku u ogledalu ugledao ovcu. Lav se pretvorio u zeca i pobegao sa scene.
Ponekad su strategije pesnika i karikaturiste vrlo slične.
Dok sam uz pomoć ove knjige („Trajno prošlo vreme HRONOLOGIJA/1990-2001“) ponovo preživljavao protekle godine (a to nije prijatno iskustvo), obratio sam pažnju na Koraksove preovlađujuće teme.
Jedna je tema poslušnika.
Mira je kao devojčica ležala na stomaku i vadila poslušnike iz poklon – paketića. Milošević je te poslušnike kupovao, skidao s rafova, koristio ih za skok s motkom. Tom celom menažerijom čistio je cipele. On je svirao na njima kao na timpanima. Oni su kao elektroni – leteli oko njega… Jedan na drugoga su udarali pečate. Jedan drugoga su uključivali i isključivali. On ih je menjao kao pregorele osigurače. Presovao ih je u svoj lik. On je bio fasada koju drugi podupiru. Svi su oni bili fasade, polovni ljudi, građevine kojima fale cigle. To je bio svet marioneta koje imaju marionete.
Interesantno je da, sem u jednom slučaju, protiv Koraksa nije bilo tužbi. Izgleda da se obaveza srpske duhovitosti pomalo odnosila i na sujetne političare.
– Vidi to sam ja! – mislio je političar. – Istina, izgledam kao majmun ali – ja.
Pređimo sada na temu nasilja oličenog u pendreku. Sloba je podupirao Srbiju pendrekom na ivici ponora. Panduri su dodavali pendrek kao štafetu jedan drugom. Sloba je nosio krunu od pendreka. Podšišao pendreke pod prozorom tako da izgledaju uredno. Savijao je pendreke u paragrafe, pretvarajuci silu u zakon.
Kontejner i bezdan su neki od stalnih tema.
Sloba je birao saradnike iz kontejnera. Gladni su čekali na kontejner kao na narodnu kujnu. Majmuni su pratili Miloševića u njegovom državničkom kontejneru.
Crnčević poveo je drugove sa ovnom u juris na vrata koja vode u bezdan. Cela bulumenta je kao u snu letnje noći pošla igrajući na nepostojećem mostu nad provalijom. Koštunica je, sa preživarskim izrazom, dremao u čamcu koji klizi ka bezdanu.
U dobu koje je besramno manipulisalo nacionalnim simbolima, ti simboli su bili neminovna tema karikatursiste. Dvoglavi orao je zabijao glavu u pesak. Kastrirali su ga oni koji ga brane. Čupali su ga za supu. Slobu su potkivali ocilima sa srpskog grba. Ocila su se pretvarala u srpove, u bumerange, u Slobinu krunu (koja je na drugoj karikaturi pala u bezdan.)
Tu je i tema čudovišta.
Mira je kao gusenica jela list Srbije. Sloba je držao krokodilsku šapu na Borbi i grlio strane pregovarače pipkom hobotnice. On je presecao lanac čudovištu iz močvare. Hranio je čudovišnog Šešelja poslušnicima i zalivao ga kao biljku mesožderku.
Dodajmo teme pajaca, kradje, laži, slepe pravde.
Jović i Mesić otimali su se oko kape pajaca. Pajac je glasao za Slobu a ovaj ga je džepario. Sloba je krao Deda Mrazu iz vreće, pljačkajući budućnost. Među Miloševićevim poslušnicima redovno je na đuletu lebdeo Minhauzen. Razočarana pravda jurila je smrt koja je ukrala Tuđmana. Koraksovi stalni likovi su i Đavo bleskasto, skoro dobrostivo osmehnut i generalizovani obični čovek sa veselim očima, koji je i sam svojim glasanjem doprineo da situacija postane i ponorna i kontejnerska?
Kao mlad čovek, Koraks je učio boks da bi išao na zemunske igranke. Čamac je par puta tonuo pod njim na uzburkanom Dunavu. Život je proživeo sa Beogradom i Zemunom, zna kafane, pijace, pijance i pesnike. Prijateljevao je sa velikim brojem beogradskih oriđinala od kojih su se neki preselili u istoriju. Jedan od njih je bio Duško Radović.
Nekad se upitam da li je baš on, u smutnim vremenima drugim sredstvima, nastavio Radovićeva obraćanja Beogradu.
Devedesetih godina neki intelektualci su postali makroi svoje duše i na svoju ljudskost su gledali kao na Potemkinovo selo. U vremenu Kad su mnogi postali hulje, Koraks je postao vitez. Ne mislim tu na francusku Legiju časti. Mislim na ono što je taj orden potvrdio.
Devedesetih godina govornice, glasačke kutije, kontejneri i mrtvački kovčezi bili su u dosluhu.
Nacrtani Sloba je glasačku kutiju gutao kao noj i mokrio uz nju. Glasačke kutije dugo su čamile u žabokrečini. Pored njih su se debele žabe javljale indolentnim: kre!
Srpskog seljaka i snoba [„Ko jel ja?“ i „ M’slim, ne razuuumeeeš „ ] ujedinjuje – nedokučivost. A kod Koraksa istina bode oči. Sve je na njegovim crtežima direktno da direktnije ne može biti. Da biste to postigli, morate se probiti kroz sopstvene mehanizme samoodbrane i ulepšavanja. Njegove zbirke karikatura nose naslove kao što su Bukvar za odrasle i Šta je – tu je.
-Svaki karikatursita ostavlja utisak jedinog normalnog čoveka u ludnici. – piše Čarls Simić. – Oni se svi nadaju da kažu istinu i da nas nasmeju. Ipak, kao što znamo, nisu svi ludaci jednako ludi i jednako nasilni i nemaju svi karikatursiti hrabrost da ih potpuno prikažu u njihovom ludilu. Koraks je hrabar covek. On je takođe velik pripovedač i velik umetnik jer mnoge njegove karikature žive u nasoj mašti i, za razliku od tolikih stvari koje sretnemo u životu, ne preti im opasnost da ih brzo zaboravimo.
Karikatura je umetnost izvitoperenja. Ali izvitoperenja koje potencijalno postoji u objektu. Svi smo primetili da su nacrtani ljudi vremenom počeli više da liče na Koraksove karikature. Osim toga, crtačka olovka je štapić, koji može postati čaroban. U njemu leži moć pretvaranja jednih stvari u druge. U šta je Koraks pretvorio aktere naše drame?
U sfinge, u frankeštajne, čudovišta iz močvare, u palme, u Merilin Monro sa đavolovim nogama, u Adama u dodiru sa bogom, u nojeve, u građevine, u gusenice, u biljke mesožderke, u balvane, u fasade, u čudovišta, u duhove iz lampe u crve u siru.
Čarobni štapić je pretvorio ružne slike u zdravi smeh.
Džordž Orvel je verovao da ima dva kvaliteta za pisca: veštinu baratanja rečima i sposobnost suočavanja sa neugodnim činjenicama.
Slično je sa karikaturistom.
Sećam se kad su neki tvrdili da je potreba za Koraksom prestala posle pada Miloševića. I novi režim je poželeo da svojoj istoriji stavi mašnu.
-Posao karikaturiste ipak zavisi od budala. – poverio mi je neubeđeni Koraks. – a za to je ovde Eldorado.
Oštre zelene oči nastavile su da gledaju. Ruka je nastavila da crta.
-Ne znam ni jednog karikatursitu koji sad radi bilo gde u svetu koji je neprestani tako inventivan i tako konzistentno dobar – napisao je Čarls Simić.
Bez oaza čistote kakvo je Koraksovo delo, naše brutalno vreme bi izgledalo još gore.
Džejms Džojs je govorio da veruje u moć iskrene, poštene duše.
Jedna od božjih zapovesti, u slobodnom prevodu, je: Ne budi lažni svedok! Koraks je ispunio tu zapovest.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
