Foto: Nadica Jakovljev/DanasI Mihajlovo polako gubi stanovništvo, a sa ljudima nestaje i istorija, koju je na trenutak zaustavila autorka izložbe “Porodica i identitet”.
Mihajlovo je selo deset kilometara udaljeno od Zrenjanina. Ima malo manje od hiljadu stanovnika, u najvećem broju mađarske nacionalnosti.
Meštani se bave povrtarstvom. I baš kao i sva sela danas, Mihajlovo se polako prazni, meštani odlaze u grad ili inostranstvo.
Iako nema toliko praznih kuća kao u nekim drugim selima i u ovom selu sve su češće napuštene kuće u kojima, sa zidovima koji se obrušavaju, nestaje i seoska istorija.
Mogućnost da ne ostane nikakav trag o vrednim i poštenim ljudima, da ne ostane trag o tome kako su živeli, radili, gradili, ženili se, sahranjivali, veselili se i tugovali, inspirisala je Mihajlovčanku Izabelu Balint da se pozabavi hronikom svog rodnog sela.
Za početak, pripremila je i postavila izložbu starih fotografija sa propratnim tekstom.
“Izložbom sam želela da odam počast ljudima koji su izgradili Mihajlovo, koji su u njemu živeli i žive i danas. To su vredni, marljivi, pošteni ljudi, koji su sami sebi gradili kuće uz pomoć komšija, koji su vredno obrađivali zemlju, ne uvek najboljeg kvaliteta. Koji su zapregama dovozili cigle i ćerpič atarskim putevima iz susednih sela jer Mihajllovo nije imalo svoju ciglanu. I koji su, i pored teškog celodnevnog rada imali vremena za kulturu, za veselje, običaje. Zato sam izložbu i nazvala “Porodica i identitet”. Sigurna sam da nisam jedina koja uživa u pričama starijih o tome kako su nekad živeli, šta su radili, kako su se pomagali, kako su stvarali ono što mi danas imamo i podrazumevamo”, kaže autorka izložbe Izabela Balint.
Izložba je postavljena u centru Mihajlova za seosku slavu. I odmah je izazvala veliku pažnju meštana.
“Ovo sam ja na slici, kaže stariji meštanin Mihajlova i objašnjava svojim susedima ko je sve na slici, čiji su to roditelji, ko je živ, ko je ovde a kome su se svi preselili u inostranstvo.
A na fotografijama zaustavljene priče od pre pola veka pa i više.
Fotografije seoskog duvačkog orkestra, čiji su članovi, posle napornog rada u polju, pešice išli u Zrenjanin, u muzičku školu, da nauče da sviraju.
Kad su savladali “gradivo”, bez njih se nije mogao zamisliti nijedan događaj u selu, bio on radostan ili tužan.
Orkestra više nema, ali ostala je priča o njima. Na fotografijama su zabeležene mobe, u kojima je celo selo svom komšiji gradilo kuću. I svadbe kroz nekoliko generacija.
“Dok sam prikupljala materijal za izložbu, shvatila sam da je ljudima jako stalo, da su spremni da podele svoje porodične relikvije, priče. I u samom radu sam pronašla i dobre prijatelje ali i partnere. Zato planiram da nastavim sa prikupljanjem dokumentacije, fotografija i priredim hroniku sela. Da se i na papiru ali i u digitalnoj formi sačuva priča o jednom lepom selu, njegovim žiteljima, običajima, vrednostima, o njegovoj istoriji“, kaže Balint.
Mihajlovo se kao naselje spominje još početkom 18. veka, kao naselje pod imenom Sent Michael.
Do početka 20. veka od naselja koje se u međuvremenu zvalo i Magyar Szent Mihály i Szent Mihály ostao je samo salaš.
Pod imenom Mihajlovo postoji od 1922. godine. Prema pričanju najstarijih meštana, preci Mihajlovčana potiču iz nekadašnjeg Szent Demetera. Bili su rimokatolici i govorili su mađarskim jezikom sa prastarim segedinskim akcentom.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
