Izložba ”Prokleta strast” u Regionalnom muzeju u Frajzingu: O odnosu hrišćanstva i seksualnosti

Jedinstvena umetnička dela od antike do 19. veka, od Leonarda da Vinčija preko Tintoreta i Luke Kranaha, Artemizije Đentileski i Gvida Renija prikazuju taj složeni odnos seksualnosti i crkve.

Ravno 150 artefakata iz preko 2000 godina iz različitih perspektiva svedoče kako je čovek i njegova telesnost, i time njegovo seksualno biće, viđena u hrišćanstvu.

Planirano je, i to izričito veli kurator izložbe Kirceder, da ova izložba preraste u platformu za diskusije o tome u kojoj meri su predstave o telesnosti i predstave ljudske požude određivale katoličke dogme i religiozna uverenja.

U hrišćanstvu je osnovni problem u tome da je seksualnost viđena kao kletva i prognanstvo iz raja.

Posebno je crkveni otac Avgustin seksualnost tumačio kao ”otuđenje od Boga”.

Takvo mišljenje je razvijeno u ranom hrišćanstvu kao reakcija na društvo sa naglašenim seksualnim prohtevima, u kome robovi i žene nisu imali načina da se od njih zaštite.

Otuda su manastiri predstavljali pribežište, prostor za strogi seksualni moral.

Hrišćanstvo iziskuje od ljudi na prvom mestu vladanje sopstvenim nagonima, suzivši seksualnost isključivo na razmnožavanje, shodno strogim pravilima.

A ona su gotovo uvek teret u sukobu sa realnošću života, što ne znači da je život u celibatu (beženstvo/devstvo) per se osuđen na neuspeh i da ga kao takvog treba odbaciti.

Teologija i crkva žele da upravljaju seksualnošću i da telo i identitet jednog čoveka/žene odrede i krote.

Princip crkvenog učenja je da definiše u biti seksualno biće čoveka – po ovom učenju ono je tu za reprodukciju i najbolje je ukoliko nije spojeno sa požudom.

Ovakvo kruto načelo je uvek nailazilo na otpore i u sva vremena su postajali ventili, na primer u vidu različitih oblika prostitucije ili zatvorenih grupa, što je vodilo dvostrukom moralu.

Zanimljivo je da impuls za ovu izložbu ne potiče od Regionalnog muzeja, već je došao sa strane: kardinal i nadbiskup za Frajzing i Minhen, Rajnhard Marks i njegov generalni vikar Peter Ber bili su mišljenja da bi takozvani „Körperdiskurs“ – diskurs o telesnosti valjalo tematizovati u okviru jedne izložbe.

Reč je o temeljima umetnosti i razumevanju zašto ljudi do danas pate zbog učenja crkve i moralnih pravila o seksualnosti.

Što je išlo ruku pod ruku sa seksualnim nasiljem i zlostavljanjem unutar same crkve.

Ovaj fenomene razmatra se na izložbi unutar osam poglavlja.

Početak čine Adam i Eva i pokazuju kako su seksualnost, stid, greh i smrtnost u hrišćanskoj teologiji spojeni kroz slike.

Paralela sa antičkom čulnom kulturom nameće se sama od sebe.

Antička božanstva su bila vrlo aktivna u promiskuitetnim odnosima.

Ovo je stavljalo hrišćane pred izazove: ako je strast spojena sa grehom, onda moraju Bog, Hristos i Marija biti aseksualni.

To je u srži koncepta čistog, neokaljanog tela.

Celibat, monaški život u asketskom uzdržanju treba da bude ogledalo tog koncepta i tabu za svaku telesnu požudu.

Ovakva izložba bi pre dvadeset godina bila nezamisliva pod svodovima muzeja jedne dijeceze.

Ali nakon bezbrojnih skandala o višedecenijskoj praksi seksualnog ”sistemu imanentnog” pedofilnog zlostavljanja dece od strane katoličkog klera, porasla je potreba za kritičkim osvetljenjem fenomena seksualnosti unutar katoličke crkve i kritičkog dijaloga o tome sa javnošću.

Ova izložba čini produktivnim ”diskurs o telesnosti” i pokazuje načelnu otvorenost crkvenih autoriteta za dijalog o hrišćanskim dogmatskim pozicijama u utemeljenju hrišćanskog morala u savremenom društvu koje je na talasima i vrtlozima novih izazova postmoderne i veštačke inteligencije sa jedne strane, ali i u cikličnim krizama i regresijama, kada je u pitanju odnos hrišćanskog morala i seksualnosti.