Izložba tajanstvene američke umetnice, jedne od najboljih fotografkinja 20. veka, Vivijen Mejer

Danas je kritičari svrstavaju među najbolje fotografe 20. veka.

Izložba u Briselu je podeljena na tri dela: senka, odraz i ogledalo.

Vivijen Mejer je na klišeima uvek prisutna u vidu siluete sa šeširom ispred tipičnih njujorških kuća, na peškirima za plažu, na sjajnim površinama tostera, u ogledalima, izlozima prodavnica, retrovizorima, srebrnim tanjirima ili pepeljarama.

U tom okruženju koje je tema njenih fotografija naslućuje se marginalna strana društva Amerike kojoj ona pripada.

Vivijen je deo periferije, posebno Njujorka, Čikaga ili Los Anđelesa, gde je naročito volela da fotografiše.

Umetnica je rođena u Njujorku 1926.

Njena porodica je francusko-austrijskog porekla.

Celog života je bila dadilja, a ovo zanimanje nije izabrala samo zato što je obožavala decu, već i zato što joj je ono davalo ogromnu slobodu.

Neprestano je izlazila sa mališanima u šetnju i pritom fotografisala.

Živela je u Njujorku, a zatim u Čikagu.

Ljudi koji su je poznavali, tvrde da je bila vrlo misteriozna žena.

Živela je u skromnim stanovima, fotografije i negative je čuvala u iznajmljenim skladištima umesto u kući, a prijatelji i poznanici koji su je viđali sa fotoaparatom oko vrata nisu ni slutili kakav talenat se krije u njoj.

Umrla je potpuno sama u krajnjoj bedi i potpunoj anonimnosti.

Vivijen Mejer je bila nepoznata javnosti kao fotograf sve do 2007. godine kada je jedan mladi istoričar, Džon Maluf, otkupio na aukciji kutije sa preko deset hiljada negativa nepoznatog fotografa.

Naime, Maluf je bio u potrazi za fotografijama Čikaga za svog izdavača.

Kada je počeo da razvija negative, otkrio je da su pripadali izuzetno talentovanom fotografu za kojeg nikada pre nije čuo.

Osim negativa i fotografija iz uglavnom pedesetih i šezdesetih godina, u ovim kutijama je bilo i njenih ličnih predmeta, obuće, šešira, nakita, odeće, računa…

Većina fotografija je crno-bela, mada je devedesetih godina počela da snima u boji.

Stručnjaci smatraju da je njen pravi izraz mnogo uspešniji u crno-beloj tehnici.

Fotografije je izrađivala gotovo isključivo u formatu kvadrata.

Vivijen 1952. kupuje Rolleiflex sa duplim sočivima.

Ovaj model je verovatno izabrala jer se on nosi u visini grudi, ne zaklanja lice onome ko slika i omogućuje da se fotografiše izbliza i gotovo neprimetno.

Pitamo se zbog čega nikada nije pokazala javnosti svoje delo i zašto čak nije uvek gledala sve što je snimala?

Možda zbog toga što je Vivijan Mejer svesno žrtvovala karijeru fotografa zbog umetnosti koja je samo njoj bila dostupna.

Na preko sto hiljada “street” fotografija koje je ostavila za sobom deca imaju značajnu ulogu, ali umetnica nije izbegavala naličja gradova, te se na fotografijama mogu videti i beskućnici, radnici, oronule zgrade, prljave ulice, itd.

Portrete je volela da slika smelo i izbliza, čak iako se ponekad jasno vidi da modeli to nisu želeli.

Autoportreti zauzimaju najznačajniji deo na izložbi u Bozaru.

Sebe je fotografisala u prozorima, izlozima, i ogledalima na koje bi nailazila dok se šetala ulicama.

Zbog toga njene fotografije često ostavljaju dvostruki utisak, jer se posmatrač uvek susreće sa dva paralelna sveta: sa onim koji Vivijen gleda i sa onim u kojem se ogleda njen lik.

Uvek bez osmeha, sa šeširom i često u muškim cipelama.

Gledajući njene fotografije možemo da zaključimo da je ona bila jedna emancipovana, hrabra i odlučna osoba koja je imala izoštreno oko da zabeleži ono što je prvenstveno važno za nju kao učesnika u scenama iz posleratnog perioda u zemljama u koje je putovala i gradovima u kojima je živela.