Izložba „Već neviđeno“ Jelene Aranđelović u galeriji Stepenište u Šumatovačkoj: Pogled i svest kao izrazi čovekovog sopstva

„Središnja tema crteža Jelene Aranđelović jeste pogled. Na crtežima vidimo ljude koji upućuju poglede, u posmatrača slike, u druge ljude, životinje i stvari, u slike i daljinu.

Na jednom crtežu vidimo psa, životinju, koji gleda, a na drugom, „zamrznuti“ pogled drvenog psa igračke, pogled nežive stvari.

Neretko, pogled jedne osobe gleda pogled druge osobe, te je tako predmet pogleda pogled sam.

Naposletku, na jednoj slici vidimo ogledanje okvira prozora u oknu prozora, kao i ogledanje okoline u oknu prozora.

Ako pogled shvatimo kao likovni izraz svesti, onda vidimo da se na crtežima prikazuju različiti oblici svesti.

Pre svega, vidimo tzv. tetičku svest (Sartr), tj. svest o predmetima, svest zabavljenu drugim stvarima i drugima osobama: svest o ljudima, životinjama, slikama i (neživim) stvarima.

Sa druge strane, pogled pogleda drugog ukazuje na svest o svesti, svest koja za predmet ima samu svest drugog.

Ta svest svesti drugog već nagoveštava samosvest – mentalni „prostor“ gde svest i predmet svesti koincidiraju.

Materijalni prikaz ideje samosvesti, pak, vidimo u prozoru koji se ogleda u sebi samom.

Konačno, crteži nas konfrontiraju i sa čudnovatim, „mrtvim“ pogledom neživih stvari: tako mi, svesna, živa bića, postajemo predmet nemoguće svesti neživih stvari.

Sve to nam govori da su svest, i njen materijalni izraz, pogled, konstitutivni za čovekovo sopstvo i ljudski svet uopšte: svest i pogled prisutni su na odlučujući način u svim momentima ljudske svakodnevice, od rođenja (bebe) i detinjstva (igračka), preko zrelog doba (muškarac u planini), sve do smrti (sahrana), u porodičnom životu (porodični ručkovi i dva prizora porodice), u slobodnom vremenu (ljudi na plaži), u poslu (žena sa torbom) i javnom životu (scena sa publikom i jahačem).

Kao kontrapunkt ljudima i životinjama, na crtežima je upadljivo prisustvo biljaka.

One se ponekad javljaju kao usamljeni objekt, a ponekad dominiraju prizorom, dajući smer kretanju pogleda posmatrača svojim prostornim rasporedom.

Prema Aristotelu, osnovna razlika između biljaka sa jedne, i ljudi i životinja, sa druge strane, jeste ta što biljke nemaju moć percepcije, dok ljudi i životinje mogu da vide druge i sebe.

Tako biljke, kao život lišen pogleda, predstavljaju kontrapunkt ljudskom svetu subjektivnost, nesvodljivo određenom svešću i pogledom, sopstvom i drugim.

Ovo preplitanje gledajućeg i svesnog života, sa jedne, i života lišenog pogleda, sa druge strane, dešava se najčešće na pozadini beline.

Ova aktivna praznina predstavlja plan uzajamno artikulišućeg preplitanja ljudi i životinja – sopstva, te biljaka i artefakata – stvari.

Ona jeste bestemeljni temelj koji dopušta igri pogleda da se pojavi u svoj svojoj kompleksnosti, bestemeljni temelj, spreman u svakom trenutku da primi nazad u sebe i ovu igru i njene aktere“, napisao je povodom izložbe filozof Darko Drašković.