Izložbama se može menjati stvarnost

Ovdašnja publika je Biljanu Ćirić upoznala kao kustoskinju izložbe „Kada se Drugi susreće sa drugim Drugim“ povodom 60 godina Kulturnog centra Beograda, a sada je inicijatorka međunarodne kustoske radionice pod nazivom Šta kustosiranje može/treba da bude?. To je tromesečni kurs koji startuje u septembru, traje do decembra, dok je za finale predviđena izložba koja će se održati u januaru 2019. Mentori radionice su neka od najvećih svetskih kustoskih imena i direktora muzeja, a polaznici mladi do 35 godina starosti. Ideja za ovaj projekat rodila se upravo iz Biljaninog susreta sa ovdašnjom scenom i njene stalne potrebe da stvari menja nabolje i s tim u vezi deluje. Beležeći svoja prva iskustva sa scenom ovde Biljana je, između ostalog, navela da je od početka imala ljude koji su bili spremni za saradnju, ali i one koji su je ubeđivali da su njena nastojanja jalov posao. Takođe, slučajna situacija, koja se tiče naše najveće smotre savremene umetnosti – Oktobarskog salona koju je Biljana opisala i podsetila na nju u razgovoru za Danas, dovodi do neočekivanih uvida.

* Kazali ste da umetnička dela često cirkulišu na izložbama, a da se sami umetnici ne angažuju previše oko toga i ne znači im mnogo. Šta vas je navelo na ovaj stav?

– Na prošlom Oktobarskom salonu 2016. kineski umetnik Sun Šjun dobio je nagradu zajedno sa umetnikom Sinišom Ilićem. Kada sam srela Sun Šjuna i čestitala mu na toj časti, iznenađeno me je pogledao. Nije pojma imao da se njegov rad izlaže u Beogradu, niti da je dobio nagradu, što na neki način odražava pravu prirodu mnogih međunarodnih izložbi i komunikacije – internu i eksternu.

* Vaša izložba je bila problemski duboka i zanimljiva, kao i atipična konferencija za novinare koja je organizovana ispod Lubardine Industrializacije u Domu sindikata jer je umetnik Vladimir Nikolić u svom radu upravo problematizovao današnju poziciju te slike. Vi ste ipak bili nezadovoljni jer izložba nije imala kritičkih osvrta. Znate, to je ovde normalno.

– Meni to nikako nije normalno Ja sam bila jako tužna iako mi su mi svi rekli da je to normalno, ali se meni to desilo prvi put. I nije normalno ako nemate javne debate o onome što se desi jer onda ne spoznajete probleme svoga rada i gde idete dalje. Nema nikakvog diskursa, a samim tim ni novog znanja koje bi iz toga moglo da proizađe. Desilo se, a kao da se nije desilo i to je za mene zaista strašno. Ali sam shvatila i da ovde zapravo nema diskursa oko kustoskih praksi i čini mi se da ovde ima veoma malo kritičkog osvrta, a to je veoma bitno ako se bavite ovim poslom – da postoji kritika i da postoje sistemi vrednosti.

* Kome je to važno?

– Stručnom kadru kustosa, umetnicima i, naravno, publici. Bez kritičkog osvrta publika ne može da shvati zašto je moja izložba bolja ili lošija od one koja joj je prethodila ili recimo u odnosu na međunarodnu izložbu kao što je na primer Oktobarski salon. To su problemi koji, ako ih ne artikulišete javno, nigde ne idete ni vi sami, ali ni čitava scena. Meni je ovo bio veliki problem i razmišljajući o tome zapitala sam se šta ja mogu da učinim u vezi sa tim – sa svojim iskustvom od 10 godina, sa svojom mrežom ljudi i međunarodnim poznanstvima, a da to stvarno ima smisla. Odlučila sam da to bude edukativna platforma kustosa za mlade ljude koji hoće da se bave kustoskim praksama, što znači ne samo praviti izložbe jednom ili dvaput godišnje, nego pokušati da se stvore novi institucionalni modeli. Jer kustos je tu najbitniji budući da on formira strukturu institucije s obzirom na to da čitav ritual izložbe formira sliku o instituciji u javnosti. Počela sam na tome da radim čisto pričajući sa ljudima i svi su mi govorili kako to ovde nije moguće da se izvede. Isprva sam imala ideju da taj kurs ne pripada nijednoj instituciji već da bude nezavisan projekat podržan od scene.

* Da li ste naišli na otpore?

– Ne mogu to da kažem, ali jesam na pasivno-agresivne opservacije tipa da se to ovde tako ne radi, a jedan profesor me je pitao za koga to radim. Odgovorila sam za mlade, a on mi je uzvratio da ovde scene nema i da je ona umrla još 1990-ih… Meni je bilo važno da me razumeju saradnice. Dve žene s kojima sam radila – Ana Ankijev i Katarina Kostandinović. Obe su veoma neiskusne i mlade i ono što sam im odmah rekla jeste neka vrsta pravila, a to je – nećeš ništa da dobiješ – moraš sve da uzmeš. Krenule smo od nule kada je reč o fondovima i odmah sam kazala da se mora ići i objašnjavati ljudima šta radiš i koje su vrednosti toga. Ništa se nije pokrenulo dok nisam došla i shvatila da se, ako ne ostanem, ta edukativna platforma neće ni desiti. Krenula sam da pričam sa ljudima, da se sastajem sa predstavnicima institucija, ambasada. Bilo mi je važno da u celu priču uđe i privatan sektor i desilo se da imamo podršku dve Galerije – Hestia i Eugster Belgrade.

* Šta vam je bilo važno kada ste odlučivali o tome ko će biti polaznici i kako ćete oblikovati kurs?

– Postoje aplikacije gde stoji da je kurs namenjen mladima do 35 godina starosti. To je doba u kom se oni još uvek formiraju – svoje vizije i svoja mesta u društvu. Jako mi je bilo važno da kurs duže traje i da za finale ima izložbu. Taj praktičan deo – način na koji vi predstavljate svoju ideju kroz fizički prostor mi je takođe bio jako bitan i on ima mnogo veze sa istorijom izložbi. Nisam insistirala da polaznici budu istoričari umetnosti, nego mi je cilj bio da ceo kurs učinim otvorenijim. Ja sama nisam završila istoriju umetnosti ovde, a jako mnogo kustosa koji su sada direktori muzeja su ljudi koji nisu studirali istoriju umetnosti nego ekonomiju, politiku itd. To su ljudi koji imaju mnogo šire znanje i poimanja o svetu.

* Šta je ključno da ima kustos?

– Da ima kritičko promišljanje sveta oko sebe i da se ono stalno menja – kako se i svet menja. Naravno, i znanje istorije umetnosti je bitno ali, suštinski, dobrim delom je to zapravo samoobrazovanje. Kustos treba stalno da bude otvoren i da stalno preispituje sebe. Jedno od pitanja u aplikaciji za polaznike je – zašto želiš da se baviš kustoskom praksom. Meni je to jako bitno jer je to životna odluka.

* Zašto se vi bavite kustosiranjem i šta ovo zanimanje vama znači?

– Jako sam srećna jer obožavam ovo što radim. Mislim da je ovo retko zanimanje koje ti stvarno daje mogućnost da promeniš nešto u stvarnosti, da čoveku koji uđe u taj tvoj svet daš totalno drugačiji uvid o realnosti, a koji može da ga promeni kao individuu. Zato i mislim da su izložbe važne jer vam one daju individualan uvid. Sećam se kad sam radila neke izložbe i kada su mi ljudi posle prepričavali čega se sve sećaju i šta su zapamtili od onoga što je umetnik govorio o svom radu. Prosto, imam naivan uvid da to što mi radimo može da promeni bar neke osobe.

* Šta će polaznicima kursa on značiti? Hoće li dobiti diplomu i da li je ona važna?

– Taj papir je irelevantan u odnosu, pre svega, na znanje koje će steći, mreže ljudi i poznanstava sa mentorima koji će ovde dolaziti. Sama diploma nije dokaz da li ste vi dobar kustos ili ne. Mislim da je pre svega važno što će im se otvoriti vrata za njihove buduće prakse i što će ih podstaći na promišljanje o tome šta sve kustos može da uradi.

* Vi nam recite.

– Kustos može i mora da otvara nove institucije, da kritički promišlja šta su institucije 21. veka, da li je to muzej savremene umetnosti ili neka druga forma. Kustos je jako kompleksna profesija. On je istoričar umetnosti ali i diplomata, političar i sve to. Mora da deluje i nadam se da će to polaznici kursa shvatiti, kao i svoje mogućnosti.

* Kako vidite poziciju kustosa ovde?

– Ne može se čekati da neko ode u penziju, nego treba sam sebi stvarati pozicije ili platforme za delovanje ne samo ovde već, naprotiv, koje imaju međunarodni odjek. Ovde toga ima veoma malo. Morate imati uticaja na globalni diskurs i uvid u to kako on funkcioniše. Za to je potrebno istinsko promišljanje lokalnog i kako se ono povezuje sa globalnim diskursom. Morate da stvarate mogućnosti za sebe.

* Gde ste vi to naučili?

– U Kini i jako sam srećna što sam počela u trenutku kad se ova zemlja menjala. Imala sam sreću da radim u državnom muzeju, ali, recimo, mi smo imali novac samo za plate, struju i vodu. Sve što si želeo da uradiš morao si da znaš i kako. Imala sam dvadeset i nešto kada sam sedela sa tamošnjim gradonačelnikom i rekla mu – Znate šta, nama treba… Ja moram da imam dva miliona evra. Morate naravno razmišljati i o tome kakav nastup imate pred tim ljudima.

* Da li će uskoro beogradska publika moći da čuje neko predavanje u okviru kustoske škole?

– Sledeće javno predavanje u okviru kustoske škole biće u Muzeju savremene umetnosti Beograd 19. septembra, predavač je Dorotea von Hantelman (Dorothea Von Hantelmann).