Između ateizma i agnosticizma

O liku i delu Nikole Miloševića govorilisu profesor Milo Lompar, sociolog Zoran Avramović, i Kristijan Olah sa “Instituta za književnost i umetnost”.

Pokušavši da odrede mesto njegovog dela u okviru srpskog kulturnog obrasca, učesnici su rekli da je Nikola Milošević u jednom smislu bio u centru dešavanja, ali i u alternativnom kulturnom prostoru.

„Bio je veoma omiljen u jednom periodu svoje karijere, zaštitni znak intelektualnog delovanja u našoj javnosti, da bi u jednom trenutku osetio drugi deo te iste javnosti“, rekao je Lompar. Pažljivo se slušalo, pratilo, citiralo ono što je govorio, ali je istovremeno u magistralnim medijima to bilo marginalizovano, dodao je on. Milošević je bio disident u mentalnom smislu, primetio je Lompar, koji se, kad je napustio krug marksističkog mišljenja našao na rubu pažnje. NJegov angažman početkom 1990-ih učinio je da bude izlovan, ali, prema Lomparovim rečima, i 2004. nakon tzv. demokratskih promena on je bio žrtva demokratskog nasilja.

Što se pak tiče Miloševićevog intelektulanog domašaja na polju književnosti i filozofije, Lompar smatra da se on tu najviše bavio pitanjem slobodne volje i nužnosti i da je kao mislilac bio paradoksalan, ali, po mišljenju Lompara, najznačajniji posle “Drugog svetskog rata”. Takođe, važan je i kao veliki popularizator dela Dostojevskog i Crnjanskog.

Zoran Avramović primetio je da se Milošević smelo, hrabro i odlučno izložio u javnosti, a nije, pre svega kao naučnik, ostao zatvoren u kabinetu. Govorio je na tribinama, pisao je za medije, a kada je sistem promenjen, uključio se u politički život.

Milošević se bavio psihologijom znanja, time kako mi uopšte mislimo i kako se u tom mišljenju pojavljuju protivrečnosti, i ustanovio da psiho-socijalna struktura autora dovodi do nekoherentnosti u njegovom delu, naveo je još Avramović.

On je podsetio i na Miloševićevu kritiku marksizma koja je polazila od toga da, ako postoji zakonitost kretanja istorije, onda tu nema mesta za slobodu. Najzad, istakao je Avramović, ne samo da je popularizovao njegovo delo, Miloševiće je odbranio i spasao Crnjanskog.

Kristijan Olah napisao je doktorsku disertaciju “Književno-teorijsko delo Nikole Miloševića”. On je, između ostalog, utvrdio da se ovaj intelektualac kretao između ateizma i agnosticizma, a da je melanholija duhovno tle njegovog dela.

Otud je Miloševićeva omiljena reč nostalgija, nostalgija za beskonačinim, a smisao se po njemu može pronaći u književnosti u kojoj ništa postaje sve.