Između opere i Star Wars-a

Prvi put je Verdijeva opera „Sicilijanske večeri“ sredinom marta izvedena na bini Minhenskog nacionalnog teatra. Na kraju četvrtog čina zagrmeće mikrofon, svetlost će se na mah izmeniti i počinje abstruzni tehno dens.

Neke operske kuće slede ukus mlade publike u nastojanju da time ostanu „relevantne“ odnosno da se prezentuju u „savremenoj formi“. To je često igra spoljašnjih faktora, bez dospevanja u fokus. Ali kroz spoljašnje forme se ne postiže nužno koncizno predstavljanje materije opere: konsekventno oštrenje današnjice kroz prošlost. Režiser Antu Romero Nunes je upao u klopku da se po svaku cenu ova opera „mladalački“ inscenira.

Mladi, 34-godišnji režiser se našao u dilemi između petočine Verdijeve opere iz 1885. i Star Wars, tražeći među njima spregu. Spoj u političkom i personalnom, kao što je to on na matineu pred premijeru saopštio. Nažalost, to režiseru ipak, i mimo deklarativne intencije, nije pošlo za rukom. To je dakako šteta jer nam se činilo da materija opere perfektno pristajala emocionalnom i političkom jeziku scene.

Na pozadini krvlju ugušenog narodnog ustanka u Palermu 1282. protiv francuskih zavojevača, razvija Verdi tri konfliktna polja ličnih odnosa. To je ljubav između sicilijanske vojvotkinje Helene i mladog Henrija. Ta ljubav će izgubiti na snazi kada Hanri sazna da je on sin surovog guvernera Monforta. Time će on za ustanike postati izdajica, na prvom mestu za vođu ustanka Prosidu.

Za režisera su svi akteri polumrtvi, što kostimografija Viktorije Ber naglašava. Oni su polumrtvi jer pod opsadom ne mogu živeti slobodno. Francuzi su zauzvrat obeleženi propašću jer je ugušena sloboda i gruba tiranska sila koju su primenili sada se obrušava na njih. U ovome Nunes prepoznaje univerzalnu poruku opere. Stoga još u uvertiri nastupa igračka grupa Sol Dance Company.

Konflikti i izbeglice: Nunes žonglira asocijacijama u nekakvoj atmosferi teatarske probe. Ovaj stilistički trik je neka vrsta redukcije za višestruko vođenje uloga, što nam se na koncu učinilo larpurlartističkim ciljem.

I napeti odnos i konflikt oca i sina je zahvaćen u taj kliše. On se ograničava na jednu vitrinu u kojoj je Henrijeva majka skrivena. Najpre je vitrina napunjena vodom kao akvarijum u kome se nalazi Santa Rozalija, zaštitnica Palerma. Najednom će voda isteći iz vitrine/akvarijuma, te počinje da se „majka-madona“ kreće i napušta svoj stakleni kavez. Ova scena je efektna vizuelna atrakcija iako je ostala idejno tanka.

Jednako je tanka i zvučna instalacija na prelazu iz četvrtog u peti čin. NJu je izveo Team Nick & Clemens Prokop iz Rozenhajma. Ovde je reč o falsifikaciji Verdijevog zvuka takozvanom Techno-Sound i elektroakustikom. U koreografiji Dastina Klajna su se kretali igrači u nekakvom nadrealističko-futurističkom performansu koja kao da je iznikla iz rane moderne. Zanimljiva je ideja da se ova baletska numera upliće u Verdijevo delo za Grand Opera u Parizu u formi modernog baletskog jezika. Možda je ovde valjalo da se inscenacija audio-vizuelno i koreografski spoji. Namesto toga je ova scena delovala besmisleno kroz apsurdno poskakivanje sa nekakvim nametljivim groove: kao strano telo koje libreto ne nosi, već ga opstruira.

Orkestrom Bavarske državne opere je dirigovao je Omer Meir Wellber. Pevali su – tenor Bryan Hymel u ulozi Henrija da bi u petom činu bio, izgubivši glas, zamenjen Leonardom Kijamijem. Ulogu Helene je pevala Rachel Willis-Sorensen, dok je Ervin Štrot bio glamurozni star u ulozi Proside. Ovde valja istaći ulogu izvanrednog hora. Sicilija, Palermo. Rafali asocijativne mašine ne prestaju u ovoj inscenaciji: ostrvo, more, izbeglice, mafija, korupcija, katolici, đubre, Etna, frutti di mare. Opera „Sicilijanske večeri“ na momente širi dobro raspoloženje. Račvanje, gibanje, ritmičnost, u četiri-četvrtinskom taktu u G-duru inicira muzika pokret, da bi se preobrazila u katastrofalni fortissimo u g-mollu. Minhen, „najseverniji grad Italije“, proslavlja Verdija pompezno u osciliranju između istorizacije i aktualizacije, ali nažalost u produkciji u kojoj veje nekakav usporeni i staromodni zeitgeist.