Foto: FIlmforum SKC PromoHiperrealističke skulpture Patriše Pičinini svojim hibridnim izgledom na veoma šokantan način dovode u pitanje podelu na ljudske i životinjske jedinke.
O tome koz tematski blok „Fuzija ljudi i životinja u radu Patriše Pičinini“ juče je govorio teoretičar umetnosti Stevan Vuković, a u sklopu programa Filmforuma SKC- Umetnost i ekokritika.
Potpomogunt projekcijama foto i video dokumentacije radova Pičinini, Vuković je ispričao da se put kojim je ova autorka došla do specifičnih fuzija ljudi i životinja kretaood proučavanja anomalija ljudskih tela u prirodnjačkim muzejima, posebno onih atavističkih pojava u kojima se genetske crte koje su nestale evolucijom ponovo pojavljuju, nekada čak i u vidu repova ili većeg broja bradavica kod ljudi.
Budući da su se još pre nekih sto godina na osnovu proučavanja atavizama već razvile tehnologije vraćanja točka evolucije unazad i pokušaja oživljavanja nekih nestalih životnjskih vrsta, Pičinini je sebi dala zadatak da osmisli izgled većeg broja varijanti ljudsko-životinjskog hibrida, i predstavi na hiperrealističan način, kroz scene izražene međusobne empatije takvih bića i male dece.
Po Patriši Pičinini, ideja da smo mi, ljudi, potpuno i temeljno različiti od drugih životinja, je ključno mesto načina na koji smo sagledavali sebe.
Ta posebnost je to što nam je davalo za pravo da u ovakvoj meri eksploatišemo svoje životno okružje.
Dok ljudi imaju evidentnu koristi od, na primer, krčenja kišnih šuma i sađenja monokultura poput palme, koja se koristi za ulje za kuvanje, sve druge životinjske vrste, od orangutana pa nadalje, od toga imaju samo štete.
Ali, šta se dešava sa legitimacijom te razlike kada utvrdimo da ti orangutani i ljudi u genetskom smislu se razlikuju gotovo sasvim neznatno, kao i da se povratkom nekih atavističkih osobina danas ta razlika može u nekim slučajevima, gotovo sasvim vizuelno potreti
Alternativni svetovi Patriše Pičini preispituju dnose veštačkog i prirodnog, čoveka i okružja, destabilizujući antropocentričke težnje u umetnosti, uvodeći estetske kategorije koje balansiraju između stranog i uznemiravajućeg, sa jedne, i bliskog i očaravajućeg sa druge strane.
Njena hibridna bića, iako na prvi pogled mogu delovati preteće, jer već svojim postojanjem vrše transgresiju ustanovljenih kateogrija života u ljudskom okružju, ipak deluju isuviše ranjivo i pozitivno usmereno na posmatrača, da bi inicijalni osećaj odbojnosti bio jedino što se za njih vezuje.
Himeresu čest motiv u istoriji umetnosti.
One koje zatičemo u radovima Patriše Pičini, međutim, iskoračuju iz tradicionalnih mitskih obrazaca, i obraćaju nam se ne kao bića iz zaboravljene prošlosti, već bića nastala delovanjem savremenih, možda još neispitanih tehnologija, i nauke koja već iskoračuje iz humanističkog okvira i eksperimentiše sa potencijalnim budućnostima ljudske vrste.
Dona Haravej, autorka ‘Manifesta kiborga’, od pre više decenija, danas umetničku praksu Patriše Pičini imenuje kao „spekulativne fabulacije za generaciju odraslu uz tehnokulturu“.
Kritičari opisuju njene izložbe kao biotehnološke bestijarije, načinjene od bića koja ujedno izazivaju nelagodu i empatiju u posmatraču, a u postavci su veoma često predstavljena u svojim tesnim vezama sa malom decom ili starcima, dakle onim kategorijama ljudi za koje obično vezujemo osećaj brige i potrebu da ih na neki način zaštitimo.
Njih susrećemo kao svojevrsne na bazi emocija konstruisane i afektivno delujuće realnosti, koje dovode u pitanje konceptualne i etičke podele tematskih sadržaja sa kojima smo navikli da se susrećemo u polju umetnosti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
