Međunarodni filmski festival Cinema City, koji je svečano otvoren sinoć u Novom Sadu, u svom šestom izdanju priređuje retrospektivu izraelskom filmskom stvaraocu Eranu Riklisu. Tim povodom počasnom gostu festivala sinoć je uručena i nagrada Ibis za doprinos svetskom i evropskom filmu, a u okviru programa „Respect to…“ biće prikazana četiri njegova filma: „Finale kupa“, „Sirijska mlada“, „Limunovo drvo“ i „Maslina“.
Jedan je od vodećih izraelskim filmskih autora u razgovoru za Danas govori zašto smatra da ne snima političke filmove, zašto tema sukoba na Bliskom istoku nije dovoljno zastupljena kod izraelskih autora, kao i zašto je izraelska kinematografija sve popularnija u svetu.
Nakon velikog uspeha vašeg filma „Limunovo drvo“ u Evropi, izjavili ste da Vaši filmovi nisu toliko popularni u Izraelu. Da li je to i dalje tačno?
– Ne baš, to zavisi od mnogo faktora i često se menja. „Zohara“ sam snimio devedesetih i ostvario je ogroman uspeh. „Sirijska mlada“ je takođe dosta dobro prošla u bioskopima. „Limunovo drvo“ je zaista bilo veoma teško za izraelsku publiku, zbog čega sam se jako razočarao. Ali je međunarodni uspeh bio dobra nadoknada. Zaista verujem da dobri filmovi imaju dug život i da o njima ne treba suditi samo na osnovu njihovog uspeha u bioskopima. DVD i televizija su sjajne platforme zbog kojih publika iznova otkriva filmove. Verujem da filmovi na kraju dopru do mnogo veće publike nego što mi znamo i očekujemo.
Kako vidite izraelsku kinematografiju? Poslednjih godina bilo je nekoliko reditelja koji su poput vas ostvarili veliki uspeh izvan granica vaše zemlje…
– Izraelska kinematografija je veoma energična, radoznala, sa mnogo ambicioznih i talentovanih ljudi. Srećan sam što sam deo toga i srećan sam što sam jedan od onih autora koji su popločali put kako bi izraelski film moga da bude viđen, ne samo u Evropi, već i u celom svetu. Ljudi vole izraelski film jer pojedini reditelji uspevaju da prikažu univerzalne priče a da pri tome zadrže lokalni kolorit i stvarnost, što je veoma važno. U stvari, mislim da smo polako otkrili da što iskrenije i istinitije prikazuješ lokalnu stvarnost, da tvoje priče postaju univerzalnije i dosta šire shvaćene.
Svi vaši filmovi imaju duboku socijalnu i političku pozadinu, iako vi volite da kažete da ne snimate političke filmova. Da li smatrate da je snimljeno dovoljno filmova o situaciji na Bliskom istoku?
– Oni nisu politički, jer smatram da nisu o politici, već o običnim ljudima koji su uhvaćeni u neobičnim situacijama koje imaju lokalni, regionalni i globalni politički uticaj. Oni moraju da se suoče sa ovim političkom situacijom, da se bore protiv nje, da je prihvate ili da nauče da žive s tim. Verujem da život na Bliskom istoku znači da morate da snimate priče o Bliskom istoku i da se ne trudite da u svom stilu i sadržaju budete amerikanizovani. I ne, nije snimljeno dovoljno takvih filmova.
Kažete da vaši filmovi nisu politički, već da volite da prikazujete ljudsku priču. Kakva je stvarnost Izraela? Kako izgleda ta svakodnevna ljudska priča u vašoj zemlji?
– Moji filmovi uvek donose ljudsku tačku gledišta – jednostavnu ili komplikovanu… Kakva je ovde svakodnevica? Jednostavna, komplikovana, uzbudljiva, teška, smešna, tužna, optimistična, pesimistična, luda, razumna… život je lep za neke i ne toliko za neke druge. Neophodan nam je mir! I poštovanje, ljubav, poštenje, reči koje se previše često zaboravljaju u ime mržnje, rata, krvoprolića…
Neki od vaših filmova zasnovani su na istinitim pričama. Da li je to uvek izazov?
– Inspirisani su istinitim pričama. Za mene je to uvek uzbudljivo i predstavlja veliki izazov, ali na dobar način. To daje posebnu snagu priči.
Zanimljivo je da su glavni junaci nekih vaših filmova žene…
– Da, volim žene (smeh), ali u filmovima „Finale kupa“ i „Zohar“ glavni junaci su muškarci… ali ozbiljno, u nekim pričama sam otkrio da su žene najbolji način da se ispriča priča iz drugačije tačke gledišta. Nekako se moj glas poklopio sa njihovom vizurom.
Iako su vaši filmovi vrlo tragični, u njima uvek ima dosta komedije. Da li je smeh način da se obratite ljudima? Da li je to jedini način da vas čuju?
– Da… Kada se ljudi smeju to otvara njihova srca i um, i mogu mnogo lakše da prihvate ideje, karaktere i razmišljanja koja možda nisu baš po njihovom ukusu. Mislim da je mešavina tragedije i komedije uvek važna – to je način na koji svi mi živimo, zar ne?
Razbijanje barijera
Filmska karijera Erana Riklisa traje već 30 godina. Njegov film „Sirijska mlada“, o devojci Moni, koja kada nakon udaje pređe izraelsko-sirijsku granicu, nikad više neće moći da se vrati svojoj porodici, nagrađen je sa 18 međunarodnih priznanja. Film „Finala kupa“ (1991), koji govori kako fudbal pomaže u razbijanju barijera koje su nametnuli nacionalizam i prošlost, predstavljen je na festivalima u Veneciji i Berlinu, a ostvarenje „Zohar“ (1993) je imalo najveći uspeh na izraelskim bioskopskim blagajnama devedesetih godina.
Veliki uspeh širom sveta postigao je i sa filmom „Limunovo drvo“, istinitoj priči o ženi koja se bori za jedinu nit koja je vezuje sa prošlošću njene porodice – limunovo drvo, koje istovremeno predstavlja strahovitu pretnju za bezbednost izraelskog ministra odbrane. Režirao je i producirao veliki broj televizijskih filmova, serija i dokumentaraca.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
