Foto: Stefana Savić„Hoće li Balkan jedared otvoriti oči uspavane i videti svoj ogromni kulturni kapacitet, ako zamahne kao celina?“ – pitala se Isidora Sekulić u osvit Drugog svetskog rata u kome je ukrcani brod Balkana ponovo razbijen.
Nažalost, iskustvo ovog iznova razbijenog broda nije pomoglo da se devedesetih godina spreči nestanak još jedne zemlje, zahvaćene najkrvavijim sukobom u Evropi posle Drugog svetskog rata.
Prema Oksfordskom rečniku engleskog jezika „balkanizovati“ je glagol koji znači „podeliti oblast u određeni broj manjih i često međusobno neprijateljski nastrojenih jedinica, kao što je učinjeno sa Balkanskim poluostrvom krajem 19. i početkom 20. veka.“ Različita istorijska iskustva proistekla iz „balkanizacije“ i ponavljanog rasparčavanja koje i danas traje, proizvela su strahove i brige specifične za ovaj region po svojim krajnostima. „Kako je mogućno da se ova zemlja smiri i sredi, i da primi bar onoliko civilizacije koliko njeni najbliži susedi imaju, kad je narod u njoj podvojen kao nigde u Evropi? Četiri vere žive na ovom uskom, brdovitom i oskudnom komadiću zemlje“… „I svaka od njih smatra da su njeno dobro i njena korist uslovljeni štetom i nazatkom svake od tri ostale vere, a da njihov napredak može biti samo na njenu štetu. I svaka od njih je od netrpeljivosti načinila najveću vrlinu i svaka očekuje spasenje odnekud spolja, i svaka iz protivnog pravca“ – pisao je Andrić rečima francuskog konzula u „Travničkoj hronici“.
Tako je postala neizbežna sudbina, da bez međunarodnog posredovanja, balkanski brod tone jer ga sabotiraju glavni igrači na Balkanu, ostrašćeni lokalnom borbom za vlast, a gluvi i slepi za potrebe celine koju sarkastično nazivaju „naš narod“. I sve se to neprekidno ponavlja, kako u prošlom, tako i u sadašnjem vremenu.
Možda zbog toga svet izvan Balkana sa strahom misli, govori i piše o njemu kao da je „bauk koji kruži Evropom“ (Marija Todorova), a naslovi u novinama slede uznemirujuć kanonski obrazac: „Pretnja širenja balkanskog pakla progoni Zapad“, „Nesigurnost vlada u balkanskom kotlu“, „Pukotine se šire zbog krize na Balkanu“. Balkan je opisan kao opasno mesto na kome je život izložen manipulisanju i intrigama malobrojnih, omnipotencijom zaslepljenih lidera, čiji se uticaj stalno širi, dok ne budu primorani da se na kraju suoče sa neminovnim porazom.
Balkan se geografski smatra evropskom teritorijom, ali je kao kolevka rascepa, isključen iz glavnih tokova evropske kulture. Mali jezici i male kulture uvek su na periferiji interesovanja i zavise od pogleda stranca koji obično nemaju nikakvo, ili imaju slabo znanje i iskustvo Balkana. Pre devedesetih, u inostranstvu je pridavana zanemarljivo mala pažnja književnosti i drugim aspektima kulturnog života Jugoslavije. Paradoksalno, interesovanje stranaca za umetničko stvaralaštvo Balkana se uvećalo u godinama ratova i kriza. Kada su, posle okončanja ratnih sukoba, zemlje naslednice, među kojima i Srbija, dostigle modus vivendi, stvari su se vratile na stepen male vidljivosti.
I evo nas danas u maglovitoj sadašnjosti, u osvit još jednog pretećeg raspada, kako se ponovo nalazimo na raskršću, obeleženom turobnim balkanskim iskustvom iz kojeg se rađa Teatar Balkana kao „iznenađenje duše“, kako Šiler naziva inspiraciju. Asocijacije su brojne i naše raskršće obećava.
„Đavo je ostavio svu dobru muziku na raskršću“, narativ je filma „Raskršće“ (Crossroads) reditelja Voltera Hila o muzičaru Robertu DŽonsonu. U svojoj verziji raskršća, Svetlana Velmar Janković tumači turski pojam Dort – jol, po kome je jedan kraj Beograda dobio ime. Dort – jol je bio ne samo raskršće četiri glavna puta, već i prostor na kojem su se krajem 18. veka izvršavale smrtne kazne. Osuđenik bi zakoračio u samo središte raskršća, na mesto smrti obeleženo kamenom i stao, odmah isturene glave a ona bi, ta glava, već sledećeg trenutka letela kroz vazduh pa se kotrljala po tlu. Pošto ljudi rado prisustvuju predstavama ove vrste, na Dort – jolu bi se uvek nalazilo mnogo ljudi, koji su kasnije svedočili o pogubljenjima. Ali, to nije bilo sve. Kao upozorenje onima koji nailaze na raskršće, trup je ostavljan dva dana i dve noći na samom središtu, uz kamen smrti, okrenut potrbuške, sa odsečenom glavom između nogu.
Raskršće – gubilište, nije ono surovo pozorište koje prizivamo na našoj Tribini „Teatar Balkana – Saradnja na raskršću“. Nasuprot takvoj viziji koja bi možda pristajala stereotipu surovog Balkana i nasuprot aktuelnoj političkoj stvarnosti, koja je iskoračila sa Balkana i rascepom zarazila celu Evropu, verujemo da komplementarni koncepti kultura na Balkanu, istovremeno suprotni i bliski, mogu koegzistirati zajedno, i igrom i kreativnošću neutralisati a potom izbrisati netrpeljivost i neslogu. Identiteti se formiraju uvek u dijalogu, a ponekad i u borbi sa stvarima koje „značajni drugi“ žele da vide u nama samima.
Završiću svoj uvod ponovo rečima Isidore Sekulić: „Balkanski svet treba podsetiti na Balkan i na sjajne tradicije Balkana. Balkanskim državama , koje sa Balkana ne mogu nikuda i nikome, Balkan je celina i svrha. Balkan je, dakle, sam sobom problem i ideal.“ Pozivam vas da svojim učešćem u Tribini pomognete Festivalu da trasira put u još jedno, ovoga puta konstruktivno balkansko iskustvo, dostojno izazova koje pred nas stavlja moćni Balkan.
Prvi balkanski pozorišni festival
Okrugli sto „Teatar Balkana – Saradnja na raskršću“ održaće se ovog vikenda, u subotu i nedelju u Nišu, u okviru prvog balkanskog pozorišnog festivala „Teatar na raskršću“. Na okruglom stolu učestvovaće više od dvadeset teoretičara i praktičara iz zemalja regiona. Reditelj Nebojša Bradić je član saveta festivala „Teatar na raskršću“, koji se od 11. do 19. marta održava u Nišu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
