Izvestan osmeh

Međutim, „realno“, u narednih četiri, pet decenija arhitekturu je najčešće samo „crtao“ ili o njoj pisao. Dobro, ponešto je i izgradio, kako u zemlji, tako i inostranstvu (vidi: Đ. Bobić, Traganje za gradom, Beograd 2012).

Kako su počeli da se približavaju mirni dani u… Profesorskoj koloniji, vratila se potreba da crtežom komentariše svet koji ga okružuje kao u ono omladinsko doba kada je objavljivao karikature u Ježu.

Iz dana u dan nastajale su reakcije na sve što se njemu i oko njega događa, u arhitekturi ali i van nje, kao dnevnički zapisi svesnog građanina koji uredno objavljuje svoj stav na društvenim mrežama.

Duže od decenije, Đorđe Bobić neprestano proizvodi, u vidu jedne ili više slika, crtane komentare na sve apsurdnije graditeljske i političke odluke čiji smo svedoci i u kojima hteli-ne-hteli učestvujemo, s namerom da se suprotstavi upornom ukidanju zdravog razuma i ugrožavanju opšteg dobra.

Njegov laki, skicuozni, karikaturalni crtež, obojen kredama, pastelom ili pomoću „foto-radnje“, sa tek nagoveštenim figurama i situacijama, odgovara ritmu svakodnevnih zabeleški, a svojim neobaveznim izgledom i igrom naglašava neophodnu brzinu reagovanja određenim povodom.

Poput razornih opaski i ubojitih poruka kakve gaje Okovani patak (Le canard enchain) ili Nedeljni Šarli (Charlie Hebdo) u nekadašnjim ostvarenjima Sinea (Sin) i Volinskog (Wolinski), a današnjim Rajzera (Reiser), Liza (Luz) ili Irbsa (Urbs), crteži Đorđa Bobića ukazuju na goruće probleme i patologiju uređivanja života građana u gradu.

Bliskost sa tradicijom francuskog stripa i karikature proistekla je, pre svega, iz zajedničkog duhovnog horizonta i kritičkog stava kao obaveze svakog mislećeg čoveka da budemo nemogući, tražimo stvarno, a tek donekle zbog upotrebljenih likovnih sredstava u predstavljanju određene teme ili sadržaja.

Ipak, u naizgled plahovitim i živahno kolorisanim crtežima Đorđa Bobića ima i drugih tonova, ličnih, porodičnih koji svedoče o širem pogledu na svet i vek, na određen, uslovno rečeno, filosofski pristup u kome vlada efemernost svih ljudskih nastojanja i dostignuća, iskazana na duhovit, ponekad drzak, ponekad setan način koji priziva u sećanje naslov romana „Dobar dan, tugo“.

Prava vrednost ovih likovnih beleški (i pisanih komentara) jeste u tome što svakako uspevaju da u nama izazovu „izvestan osmeh“.

Autor je slikar, pisac pogovora za knjigu Đorđa Bobića „Dnevnik jednog građanina“ koja je nedavno objavljena u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs